A zašto tebe dira kad te pitaju jesi li muško ili žensko? Mene dira, sad ti rekoh, dira me pravo, ali ja njima pokažem ovo, ili viknem za njima, ja njih isto svašta pitam.
Zovem se Ana Kotur, imam 26 godina i od rođenja imam cerebralnu paralizu. Nailazila sam na prepreke tokom školovanja, ali sa najvećom sam se susrela u potrazi za poslom nakon diplomiranja.
Zamislio sam kako bi ih gledali u autobusu na Balkanu. Šta bi rekli o mom saputniku koji oduzima bombone. Ili o Nigerijcu koji me pitao verujem li u Boga, a onda nastavio o fudbalu.
Živimo u društvu koje voli spektakularna žalovanja, a ona intimna implicitno smatra slabošću, nečim što u sebi, dok ne prestane prejako boljeti, moramo čuvati, o čemu moramo šutjeti ili o tome umjereno pričati. Nešto što moramo preboljeti.
Ali njima je bolje ovako, oni jednostavno neće da se promijene. I šta ja sad tu trebam? Gospođa je prijateljica moje majke i ja ju pažljivo slušam kako priča o svome odrastanju u ovom gradu s Romima u svojoj mahali.
Morao je da odabere svoj identitet. Ali ne između muškarca i žene, jer to ga nije mučilo. Tačno je znala šta je. Morao je da odabere identitet koji će mu pomoći da preživi. Da, da, baš ta reč – preživeti.
Ja sam iz Zvornika. Znali smo se iz viđenja, ali nisam znao koliko si dobar momak dok te ovde nisam upoznao. Nisam znao da ti se takve stvari dešavaju u Zvorniku. Od danas niko više ne sme da te dira. Jer si sada ti moj drug.
Za Bajram, Sevda je začas ispekla ružice. Mirela je došla navečer, plavih podočnjaka, s kćerkom i bez muža, i gunđala na šefa i manjak slobodnih dana. Sevda je u glavi vrtila zadnji razgovor sa Selmom, ali se nije sjećala svojih riječi.
Ako je ikad postojala prilika da se prosječan Evropljanin upozna sa životom građana drugoga reda, onda je to danas. Jer ipak nije on kriv, kao što su krivi razni Bosanci, Nigerijci, Pakistanci za svoje nesređene i nesretne zemlje. Već virus.
