Čarolija
Objašnjava mi prijatelj, režiser, šta je filmska čarolija: ono, kad Polanski u filmu „Tess“ iz 1979. započne film sa scenom u kojoj pastor dok jaše konja sreće pijanca na seoskom putu. I pozdravi ga sa „Laku noć, Ser Džon“.
Ovaj stane, okrene se za njim i dobaci: ''Izvinite, gospodine, već smo se ovako sreli pre neki dan. I tada ste mi se obratili sa „Ser Džon“. Zašto ste me tako nazvali kad sam ja Džek Darbefild, preprodavac?''
Pastor mu objasni da je on istraživao porodična stabla za novu istoriju njihovog kraja, te da je otkrio da su Darbefildi direktni potomci viteške kuće D'ubervila. Kaže mu još i da su njihovi preci došli iz Normandije sa Vilijemom Osvajačem i da su sahranjeni u mermernim grobnicama ispod Grinhila.
Pijanac postavi još nekoliko pitanja, okreće se i nastavlja svojim putem.
''A ti vidiš kako on više nikada neće biti isti čovek, kako se za njega sve promenilo, zauvek. E, to je filmska čarolija!'' tako mi kaže taj moj prijatelj.
E, ja sam prisustvovao jednoj takvoj čaroliji.
Križevići, selo između Tuzle i Zvornika. Dvadesetak mladih ljudi. Ima ih iz Tuzle, Zvornika i iz okolnih sela. Razgovara se o tome kako nam je bliska prošlost obeležila sadašnjost. O nacionalizmu, mržnji i strahu. I kaže jedan momčić, sitan, simpatičan, stalno nasmejan:
''Ja sam iz Malog Zvornika, to je u Srbiji, samo nas Drina razdvaja od Zvornika. I musliman sam, Bošnjak. Idem u školu u Zvorniku. I treniram tamo, trčanje. Uglavnom me niko ne dira. Ali ima nekih situacija, ponekad na treninzima... a dešava se i kad učestvujem u trkama da mi dobacuju: Turčine, balija i tako to. Nekoliko puta su mi i pretili, jednom me napali. Nije strašno, ali nije mi uvek ni svejedno.''
Nastade tišina. Siguran sam da bi se muva čula. Svi gledaju ispred sebe i ćute, zamišljeni. I javi se za reč jedan momak iz Zvornika, visok, onako malo šmeker, naočit, pričljiv, vidiš po njemu da ume da bude zvezda u društvu. Još u prvom predstavljanju rekao je da se bavi nekim borilačkim veštinama, da je osvajao neke turnire i zlatne medalje. I kaže:
''Ja sam iz Zvornika. Znali smo se iz viđenja, ali nisam znao koliko si dobar momak dok te ovde nisam upoznao ovih dana. I znam gde treniraš i s kim. Znam sve te ljude. Nisam znao da ti se takve stvari dešavaju u Zvorniku. Od danas niko više ne sme da te dira niti da te provocira. Ja ću da odem tamo i da im kažem: ko njega bude dirao, meni se zamera! Jer si sada ti moj drug.''
Gledao sam njih dvojicu. I isto onako, kao moj prijatelj kod Polanskog, u samo par trenutaka koji uslediše, videh kako za ovog mladića više nikada ništa neće biti isto.
Čarolija, uistinu!
