Kulturni nokaut
Uh, kako smo tada upali u vatru. Vatru razgovora. Prekidamo jedni druge, sevaju argumenti, svi bi da objasne nekom neke detalje, da potkrepe svoje tvrdnje... Ne znam da li bih to nazvao diskusijom ili raspravom, ali je bilo korisno na kraju.
Krenulo je od neke teze da je važno raditi na razvoju multikulturalnosti na Balkanu, na međusobnom prihvatanju i integraciji kulturnih jedinstvenosti zajednica. I to je zvučalo razumno i potrebno. A onda se uključio jedan momak, asistent na Fakultetu političkih nauka, i uneo novu premisu: da je suludo na Balkanu govoriti o izgradnji multikulturalnosti, i to ne zato što je nije moguće izgraditi, nego zato što ovde nema različitih kultura, zato što svi delimo istu kulturu, jer su nam kulturne razlike minimalne.
„Stavite zajedno jednog čoveka sa Tibeta, jednog iz Afrike, jednog sa Tajlanda, jednog iz Sibira i jednog iz Beograda, pa ćete videti šta je u stvari multikulturalnost, odnosno šta znači susret različitih kultura, i u materijalnom i u simboličkom smislu. A ovde? Ovde o tome nema ni govora“, završi on.
E, onda smo se zalaufali: kako to misli, pa različite zajednice su se ovde susretale vekovima, pa Vojvodina, pa muslimani i hrišćani, pa male nacionalne skupine, pa nerazumevanje albanske kulture, pa istorijski uticaji Turske i Austrougarske i tako to. No, on je ostao pri svome, izneo još argumenata, potkrepio tvrdnju i to je to.
Vozio sam se jednom prilikom autobusom od Madrida do Lorke, gradića na jugu Španije. Nekih šest, sedam sati puta. I mene, kao i većinu ljudi frustrira da sedim toliko dugo u autobusu. Ali, kao vrsni nepoznavalac juga Španije ubrzo shvatih da će mi i samo gledanje kroz prozor učiniti ovo putovanje zanimljivim. I stvarno sam uživao, sve vreme.
Pored mene je seo neki mladić, od svojih trideset pet, crnac, stasit, krupan, kratko ošišana kosa. Prišao je, osmehnuo se i seo. U prvih sat vremena malo je čitao nešto, nešto piskarao u neku lepu sveščicu, a ostatak vremena gledao ispred sebe, mirno i opušteno. Nije se namestio onako, da bi gledao napred kroz šoferšajbnu, a nije ni gledao kroz prozor pored mene. Samo je sedeo i gledao ispred sebe.
Ja započeh neku komunikaciju, neka uobičajena pitanja o putovanju. I učini mi se da je baš od onih ljudi koji vole da ćaskaju, vrlo srdačno se uključio, sa osmehom: iz Gane je, prvi put u Španiji, u Evropi, stigao pre dva dana. Ja njemu rekoh o sebi, i tu negde se završi taj turnus ćaskanja. I onda smo opet ćutali neko vreme. Nisam bio siguran da li da započinjem još nešto, pa ostavih njemu da započne sledeći razgovor. Ali ništa, petnaest minuta tišine. I ja opet krenuh nešto. I on se odmah uključi, opet sa onim osmehom i energijom: ima neku rodbinu u Lorki, krenuo je u posetu, ostaće tamo neko vreme, dopada mu se Španija. I onda opet tišina.
I tako, tokom celog putovanja, na svaki moj početak razgovora on se nadoveže, razgovara nekoliko minuta, objašnjava, komentariše ono što ja kažem, tu je, ne pokušava da završi razgovor što pre. Svašta sam saznao, o situaciji u Gani, prirodi, fudbalskoj reprezentaciji, stanovništvu. Ali nijednom, baš nijednom on nije prekinuo tišinu. Nije započeo nijedan razgovor. Samo je mirno sedeo i gledao ispred sebe. Jednostavno, imali smo različit odnos prema tišini, prema započinjanju razgovora, poštovanju sagovornika i ko zna prema čemu još.
Izvadio sam iz jakne neke bombone, propolis, one složene na tabli, kao lekovi. Ima ih desetak na jednoj tabli. Izgurah jednu kroz aluminijumsku pozadinu, ubacih je u usta, i okrenuh se prema njemu pružajući mu tablu. ''Hoćeš...?''
On se okrenu, vide tablu, uze je, otvori svoju malu torbicu, ubaci tablu unutra, zatvori torbicu, i nastavi da gleda ispred sebe. Nije bilo ni osmeha, ni „hvala“, ništa. Samo je uzeo ponuđene bombone. Naravno, očekivao sam da će uzeti jednu i vratiti mi tablu. Naravno, očekivao sam da će se zahvaliti. Naravno, bio sam iznenađen. Ali sam, pritom, bio toliko fasciniran situacijom da sam se u sebi smejao od srca. To je bilo to. Susret kultura. Različit odnos prema davanju, uzimanju, zahvaljivanju, govoru tela, poštovanju osobe. I bilo je predivno.
A na sedištima sa desne strane, sedela je neka porodica, roditelji i deca, recimo iz Perua ili Čilea, ili tako nešto. Tako su bar meni izgledali. Gledao sam ih dok su pili vodu iz jedne plastične flaše od litar i po. Pili su tako što bi zabacili glavu unazad, nagnuli flašu tako da im je otvor bio iznad usta, odvojen nekoliko centimetara od usana, i onda su lagano puštali da voda iscuri iz flaše u usta, kao iz slavine. I svi su pili tako, cela porodica, a niko nije dodirnuo flašu usnama. Radili su to dok se autobus kretao, bez ikakvih problema. Meni bi košulja bila mokra već posle pet sekundi. Njima je to bilo normalno.
Zamislio sam kako bi ih gledali u autobusu na Balkanu. I šta bi rekli o ovom mom saputniku koji oduzima bombone. I o nekom Nigerijcu koji me već u drugoj rečenici pitao da li verujem u Boga, a onda nastavio o fudbalu. I skontao sam da unutar Balkana pričamo o nečem drugom, a ne o multikulturalnosti.
Možda o suživotu?
