Femicid: Kazna za ubistvo žene ne može biti ista kao kazna za utaju poreza

Letimičan pogled na jutarnje vijesti, pokazuje da se ništa nije promijenilo u medijskom izvještavanju o femicidu.

 

„Ne znam šta bih novo rekla, osim da se loša praksa ponavlja iz slučaja u slučaj. Čak i to što u ovom slučaju nije bilo prijave nasilja, ne menja ništa, jer i da se desila prijava, sumnjam da bi bilo prave reakcije od strane institucija“, kratko je prokomentarisala Beker. 

 

Kosana Beker je pravnica, sa dugogodišnjim akademskim i profesionalnim iskustvom u zaštiti ljudskih prava, posebno prava žena, djece i osoba sa invaliditetom. Od 2017. godine je članica ANED-a, Evropske akademske mreže eksperata u oblasti invaliditeta. Od 2017. godine aktivna je i u lokalnom udruženju žena FemPlatz koje je posebno angažovano na podizanju javne svijesti o problemu femicida, ali i generalno kreiranju mjera za prevenciju i efikasniji institucionalni odgovor na ovaj problem. 

 

„Kada smo počele sa radom, nismo imale u planu da se bavimo nasiljem nad ženama, jer smo pošle od toga da se time bavi već toliko drugih organizacija u Srbiji i regiji. Mi smo istraživačice, i htele smo da naš doprinos budu naučna, metodološki ispravna istraživanja, koja će dati podatke potrebne u zagovaranju. Međutim, ubrzo smo uvidele da je nemoguće baviti se ženskim pravima, a ne baviti se nasiljem. Jer, ženski životi su prožeti nasiljem. Onda smo rekle, OK, bavićemo se istraživanjima o rodno zasnovanom nasilju, koja mogu da pomognu u zagovaranju prevencije i sprečavanja ovog problema“, objašnjava Beker. 

 

D: Jedna od aktivnosti na polju prevencije i zaštite od femicida na kojoj radite, jeste regionalna „mapa femicida“ koja pokriva Srbiju, Albaniju, Crnu Goru i Hrvatsku. Kako prikupljate podatke i na koje vrste izazova nailazite u tom pogledu? 

 

KB: Mi te podatke prikupljamo uglavnom iz medija, što dovoljno govori o zainteresovanosti država u regiji da se ozbiljno pozabave ovim problemom. Nijedna od ovih zemalja još uvek nema zvaničnu bazu podataka, niti instituciju koja bi na tome radila, dakle nema zvaničnih podataka. U godišnjim statističkim izveštajima za svaku zemlju postoje podaci o ukupnom broju ubijenih žena i muškaraca, ali iz toga ne možete da izvučete jasan zaključak o tome da li je žena ubijena od strane partnera, muža ili muškog člana porodice. Sudska statistika takođe ne uključuje podatke o žrtvama, već o počiniteljima. U jednom sudskom spisu od 400-500 strana vi ne možete da nađete nijedan podatak o žrtvi, ali možete da saznate sve o počinitelju i šta joj je uradio, i to je to. Iz zvaničnih statističkih podataka o samoubistvima takođe ne može mnogo toga da se zaključi, iako iskustvo pokazuje da se trećina počinitelja femicida ubije. Mi smo prošle godine, nakon masovnih ubistava u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, imali slučaj femicida o kome niko nije izvestio. Onda smo zvale lokalnu policijsku stanicu gde su nam potvrdili da se to dogodilo. Tako da, mapa je zaista rezultat entuzijazma i želje da svaki slučaj ostane negde zabeležen, kako bismo videli u kojoj meri je ovaj problem rasprostranjen svuda u regiji. Od prošle godine smo uključile i Hrvatsku, koleginica koja se time bavi je prikupila podatke i pokazalo se da, iako je Hrvatska u Evropskoj uniji, situacija nije ništa bitno drugačija od ostalih država u regiji.

 

D: Zagovarate, takođe, uspostavljanje nacionalnog tijela za praćenje femicida u Srbiji. Dokle se stiglo sa tom inicijativom?

 

KB: Hvala na pitanju, nidokle. Znam kako ovo zvuči, ali sav naš napor, kao i napor drugih ženskih organizacija, rezultirao je time da se pitanje femicida i uspostavljanje ovog tela stavi u Strategiju za borbu protiv nasilja nad ženama, ali i ona će uskoro da istekne a mi nemamo ni akcioni plan za sprovođenje strategije. Imamo, s vremena na vreme, neke sastanke, inicijative, svašta se nešto obeća, i opet ništa. To telo nije naša ideja, njegovo uspostavljanje je preporuka Ujedinjenih nacija, mi smo samo razvile model funkcionisanja tog tela u našem kontekstu. Ipak, da ne bude sve crno, moram da napomenem da jeste uspeh to što su ženske nevladine organizacije uspele da „nametnu“ pojam femicida u javni govor. Dakle, sada problem ima ime, zna se na šta se misli kada se kaže „femicid“, pa i to je neki početak. 

 

D: Kao važan korak u prevenciji femicida, obično se naglašava procjena rizika od strane policije, koja reaguje u slučajevima nasilja. Da li prepoznajete neke dobre prakse u tom smislu u Srbiji i zemljama regiona?  

 

KB: Najbolji odgovor na ovo pitanje bi imale organizacije koje rade direktno sa ženama koje su u situaciji nasilja. Naš rad je više istraživački, tako da nemamo, za sada, podatke o tome. Ipak, moram da naglasim da je policija sistem koji je možda napravio i najveći pomak u zaštiti i prevenciji nasilja u poslednjih 10 godina. To sigurno ima veze i sa tim da je reč o izuzetno hijerarhijski organizovanoj instituciji, i jasno je da se mora pratiti neki protokol koji je ustanovljen. Međutim, čini mi se da nismo svesni da je rizik izuzetno dinamična kategorija. Ako neki faktor rizika danas ne postoji, ne mora da znači da se neće stvoriti u narednom periodu. Situacija u tom smislu može vrlo brzo da se menja, i potrebno je da se svaki slučaj pomno prati zbog toga. Ja razumem, reći će se da nema dovoljno kapaciteta. Ali, ja to samo mogu da razumem i ne mogu ništa da uradim sa tim. Manjak ljudstva nije naša odgovornost, i o tome treba da razmišlja država i da zaposli više ljudi.  

 

D: Iako se o tome dosta pričalo u javnosti, nije zgoreg da ponovimo: Zbog čega je važno da se femicid zakonski prepozna kao poseban oblik teškog ubistva, a ne da se tretira kao „obično“ ubistvo?  

 

KB: Naša istraživanja nedvosmisleno ukazuju na to da je femicid oblik teškog ubistva, a nije tako kvalifikovano. A kad nije kvalifikovano kao teško ubistvo, moguće su i takve presude da čovek za ubistvo partnerke dobije sedam godina zatvora, dakle kao da je utajio porez. Govorimo o specifičnom fenomenu, koje ima korene u nejednakim odnosima moći, u ideji da je žena njegovo vlasništvo sa kojim može da radi šta hoće. Treba biti fer, pa reći da ima slučajeva kada je to prepoznato u sudskoj praksi, retkih, ali ih ima.  Tužilaštvo i sud u tom slučaju određuju visoku kaznu, ali u mnogim slučajevima se tretira kao „ubistvo iz nehata“ sa niskim kaznama. 

 

D: Imajući u vidu da se negativna praksa kada je femicid u pitanju zaista teško mijenja, gdje vidite „slabu kariku“ u čitavom mehanizmu reakcije na femicid? 

 

KB: Ne mislim da je u pitanju jedna karika. Prvo, država neće ozbiljno da se bavi ovim pitanjem, kao i problemom nasilja nad ženama. Mi imamo dobre zakone, zaista, na nekima mogu da nam pozavide i skandinavske zemlje, ali šta to vredi kada je implementacija nikakva. Mediji dodatno otežavaju situaciju svojim senzacionalnim izveštavanjem. Nevladin sektor radi posao države, i ne mogu ni da zamislim gde bi bili danas da nije bilo ženskih organizacija koje su „gurale“ ova pitanja na agendu. Ono što bi, zapravo, moglo da se izdvoji kao „slaba karika“ je međusobna saradnja različitih institucija, i neka generalna tolerancija prema rodno zasnovanom nasilju, koja proizilazi iz društvenih predrasuda. Institucije moraju da rade zajedno, i sinhronizovano, da bi zaustavljanje ovog problema bilo moguće. Bilo je slučajeva kada se različite institucije oglašavaju sa saopštenjima, i može se tačno videti to prebacivanje krivice: „Mi smo sve uradili, ovi nisu“. I na kraju ispadne da nisu sve uradili, i da su međusobno sarađivali, neki životi bi, možda, bili spašeni. 

 

D: S obzirom na sve veću moć konzervativnih, „antirodnih“ politika u regiji, kako procjenjujete njihov uticaj na državu i sistemski odgovor na rodno zasnovano nasilje? 

 

KB: Neverovatno mi je da smo ove godine, u predstavljanju izveštaja o pravima žena za 2023. godinu, morali da se osvrnemo i na pitanje rodno senzitivnog jezika. Kada se usvajao Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ovo pitanje je bilo potpuno benigno, niko se na to nije obazirao. Međutim, od prošle godine mi imamo tu veliku raspravu o rodno senzitivnom jeziku, u koju su se umešale i Matica srpska, i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), i Srpska pravoslavna crkva (SPC) kao izrazito patrijarhalne situacije. I imamo nadrealnu situaciju u kojoj se mi, koji koristimo ovaj jezik, optužujemo za uništavanje srpske tradicionalne porodice?! Stoga, moramo da se udružimo, da radimo zajedno protiv ovih politika, jer predstavalju ozbiljnu opasnost za prava žena, generalno. 

 

D: Za kraj, važno mi je da spomenem jednu aktivnost FemPlatz-a koja takođe doprinosi borbi protiv konzervativnih politika, a koja je vrlo kreativna – „Osmomartovski pab kviz“!

 

KB: Tako je! Ove godine je bilo super, morale smo da unosimo dodatne stolice u pab, koliko je bilo interesovanje! Zapravo, s obzirom na to da se bavimo zaista teškim temama, rešile smo da za 8. mart radimo nešto drugačije. Ceo kviz je posvećen ženama, ženskoj istoriji, to nam je prilika da osvežimo znanje ili steknemo neka nova znanja, imajući u vidu kako zvanična istorija tretira žene. Takođe, svaki put je ova akcija humanitarnog karaktera, i ove godine smo skupile dodatna sredstva za sigurnu kuću u Pančevu. Dođite nam sledeće godine!