Nasilje nad ženama u Srbiji: Država ima ista merila kao i nasilnici
Siniša Zlatić počinio je masakr u vreme kada su lokali u Žitištu bili prepuni, jer se održavala turistička manifestacija "Pile fest". Prvim rafalom ubio je Dijanu Zlatić, rođenu Savanović, sa kojom se razveo pre devet meseci, i njenu prijateljicu Jovanu Popović koja je bila za istim stolom. Potom je nastavio da puca nasumice, ubio je tri muške osobe, a teško ranio osmoro gostiju kafića; povređeno ih je ukupno dvadesetdvoje i smešteni su u zrenjaninskoj bolnici i Kliničkom centru u Novom Sadu.
Ubica je tokom brakorazvodne parnice zapretio Dijani da nakon braka sa njim "ne sme da bude ni sa jednim muškarcem". Sudija je mislio da nema razloga da reaguje, valjda i to nešto znači u detektovanju uzroka tragedije. Pre svega kao nakazni ornamentalni detalj života žena u Srbiji.
Neposredno pred zločin ubica je kazao "Sve ću da ih pobijem!" Pre nego što će početi da puca uzviknuo je "Kurvo jedna, ubiću te".
Nešto ranije iste večeri, Dejan Cvetković (46) nožem je ubio svoju suprugu Irenu Cvetković (31), nakon porodične svađe; bio je psihički bolesnik, ranije zbrinjavan u bolnici. Ostavio je oproštajno pismo i poruku svom jedanaestogodišnjem sinu, koji je, kako su preneli mediji, video zločin: "Ostaćeš bez majke koju najviše voliš, tata ovo više ne može da izdrži".
Rat je došao kući
Zlatić je na tavanu imao čitav arsenal pištolja, bombi i pušaka koje je doneo u vreme rata. On je, naime, iz izbegličke porodice, a mediji su preneli samo to da je došao "iz ratom zahvaćenog područja". Imao je servis za popravku automobila na ulazu u Žitište.
Ubica se u braku nasilno ponašao, izbacivao ženu i desetogodišnjeg sina iz kuće, Dijana je tražila utočište, a u Žitištu svi kažu da Sinišu Zlatića poznaju kao pristojnog i učtivog čoveka, čak je i predsednik opštine rekao medijima da je Zlatić, kojeg je lično poznavao, bio miran čovek koji nije bio sklon nasilničkom ponašanju.
Dve su verzije objavljene u vezi sa ulogom Centra za socijalni rad u ovoj tragediji. I žrtva i njeni roditelji, kako je za elektronske medije kazao otac ubijene Sveta Savanović, prijavljivali su Centru nasilničko ponašanje. "Obraćali smo se Centru, kako da se ne obraćam, kad on razbija stvari po kući, moje dete hoće da se baci u Begeč. Govorili su mi 'Šta se ti mešaš!?' ", rekao je Dijanin otac Sveta Savanović.
"Zvanična verzija" Centra i Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja je da im porodica nije govorila o nasilju u porodici.
Sveta Savanović rekao je i to da se porodica i Dijana Zlatić nisu obratili policiji, "zbog stida, jer Žitište je malo mesto". Dijana se, kako kaže, često sklanjala u porodičnoj kući i kod sestre, a porodica je proslavljala na dan njenog razvoda.
Malo varvarstva, pa šta
Savanović je ubici ranije predlagao i da se obrati lekaru i uzima lekove za umirenje, na šta je Zlatić samo rekao "za živce pijem pivce".
"Kada su se razveli, rekli smo mu: 'Uzmi sve što ste stekli, samo nam ostavi kćerku na miru', ali nije vredelo", kazao je Savanović.
Nakon ovih zločina najviše reči bilo je o neophodnosti promene zakonskog okvira za sprečavanje nasilja u porodici, kontrolu nelegalnog oružja, drugačiji odnos prema ravnopravnosti u braku. Zločini počinjeni 1. jula moraju se posmatrati u kontinuitetu sa onim ranijim nasrtajima na živote žena: u Žitištu je pala i 15 ovogodišnja žrtva nasilja nad ženama, prošle godine ubijeno je 36, a u poslednjih deset godina 314 žena.
Nakon zločina u Žitištu i Drenovcu iznet je i niz besmislica sa državnim pokrićem - ubica nije ni prekršajno gonjen, nije bilo osnova za postupanje, ima previše oružja. Sve je, naravno, tačno, utemeljeno na brojkama, ali ne i na suštinskom problemu koji karakteriše nasilje nad ženama u Srbiji, odsustvo ikakvog senzibiliteta koje svake godine odnosi nenaknadive žrtve. Uopšte, odnos prema ovom problemu smešta Srbiju u države institucionalizovanog varvarstva, daleko od evropskih merila kojima teži.
Ponovo su pred - iskustvo govori - kratkotrajno ustalasanom javnošću, činjenice, da gotovo svako nasilje u porodici ima identične korene - u specifičnom nasilju nad ženama, ljubomori, vrednosnom sudu o ženama kao nižim bićima, robovima, imovini, obespravljenost ili diskriminisanost žena pred institucijama sistema, od zavoda za tržište rada do pravosuđa.
Potom u mentalnom sklopu nasilnika, ćutanju okoline, indiferentnom ponašanju policije koja, neobučena i nezainteresovana, deli ista merila sa nasilnikom, ne polažući nikome račune za vlastito nečinjenje. Izbor bi bio težak, ali je, valjda, najsramnija manifestacija dominantnog kukavičluka sadržana u navodnom čuđenju, štaviše zaprepašćenosti najbližih, komšija, prijatelja, pa i bliskih rođaka, monstruoznošću ubice, zločinaca kojima je često svejedno što je svedok zločina dete.
Nema dosije - može li automat
Psihoterapeut Marko Branković konstatuje da nekomunikativnost, a to za ljude obično znači "tih i miran ćovek", može da znači šizoidnost i psihičke probleme.
"Može da ubije sebe, sebe i partnera, da ostane povučen i depresivan ceo život - to se ne zna. I dalje se, kao mantra neukog naroda i neuke države, ponavlja da počinilac nije imao dosije. Pa šta!", kaže Branković.
Procenu rizika za nasilničko ponašanje i zločine treba ubuduće da rade specijalizovani policajci, što će se naći u novom zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Sudija Nebojša Đuričić, jedan od autora tog zakonskog teksta, ističe da treba sačiniti evidenciju svih slučajeva, posebne grupe za koordinaciju, na čijem bi čelu bili tužioci, te da se omogući bolja komunikacija svih organa.
Vanja Macanović, pravnica iz Autonomnog ženskog centra, ističe da je neophodno za svaku potencijalnu žrtvu, sačiniti sigurnosni plan, odrediti ljude koji će biti podrška potencijalnoj žrtvi, jer, u suprotnom, razvod braka i slične situacije, mogu da se završe tragično".
Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković istakla je da su slučajevi nasilja potresni i da ukazuju na neophodnost drugačijeg tretmana problema nasilja nad ženama.
"Taj se problem mora postaviti na vrh prioriteta svih nadležnih organa, službi i institucija. I na vrh agende ljudi koji donose odluke u političkom i javnom životu. I koji nasilje mogu svesti na najmanju moguću meru. Potrebna je kontinuirana akcija na promeni stavova i vrednosnog sistema", rekla je Brankica Janković.