Military Mind
Ortopedija, puna je čekaonica zakazanih. Dan kada doktor, čuveni, radi kontrolne preglede onih koje je „sredio“. Sedim i ja, u Desault-ovom zavoju, uvezan, znojim se i boli pomalo. Dobili smo brojeve, zelene i crvene. Crvenih ima mnogo više. Ja sam crveni. Zeleni su oni kojima stavljaju gips. Stavljanje gipsa traje dosta dugo, pa doktor pregledava nas crvene, dok tehničari obavljaju intervenciju na zelenima.
U čekaonici su uglavnom stariji ljudi. Većina ćuti. Ima i nekih koji ćaskaju. Neki čitaju novine.
Na vratima stoji natpis „Hitni slučajevi imaju prednost“. Meni se to podrazumeva. Tekovina ljudske solidarnosti i Hipokratove zakletve.
Onaj odozgo sve vreme tu nešto organizuje, raspituje se ko ima koji broj, najavljuje: „dva-deset-dva je na redu, ne-ka se spre-mi dva-deset- tri!“. Malo me nervira to prozivanje, ne vidim razlog, imamo svoje brojeve, ali ne vidim ni razlog da se bunim, njegova stvar.
Utom ulazi jedna žena u čekaonicu, četrdesetak godina, jako mršava, Romkinja. Ne izgleda dobro, drži jednom rukom drugu na grudima, ima neke sveže povrede na podlakticama, trepće kao da ima problem da održi svest. Malo se i klati, kao kad se pijan čovek klati dok stoji u mestu. I drži u ruci uputnicu i crveni broj. Četrdeset i neki.
Jedna starija žena ustade i ustupi joj mesto za sedenje.
Nije mi baš jasno otkud crveni broj, ali računam s tim da „služba“ radi onako kako bi trebalo, pa stavljam slušalice i ne bavim se time.
Desetak minuta kasnije primetim da onaj organizator stoji ispred vrata ordinacije i nešto govori njoj koja stoji ispred njega. Skidam slušalice:
...ne može! Ovde postoji red! Svi mi čekamo.
Ali, gospodine, molim vas da uđem, nije mi dobro, ne mogu...
Nema šanse! Samo preko mene mrtvog! Svi ovde čekaju red. Neka se spremi dvadeset sedam!
Pala sam od prvog sprata, od terase, i moram da...
Sa-če-kaj red, kad ti lepo kažem, nema preko reda!
Ćerku su mi odvezli u drugu bolnicu, sanitet me dovez'o ovdi, moram da idem tamo...
Ne zanima me! Sedi i čekaj!
Sede žena. Svi ćutimo. On priča. Za sebe, ali svima. Mora da se zna red, moramo svi to da naučimo. On ceo život mora da uči ljude redu. Nekad se znalo. Sad se više ne poštuje, i sve tako.
Sede i on. Skontaše se sa nekom gospođom. Ono kao, podrška i to. Pita ga ona da li je možda neki prosvetni radnik ili vojno lice. Kaže on - vojno lice. Penzionisan, prerano, ova „demokratska“ vlast, rasprodaše državu...
Ustade opet ona žena, znoj joj je na čelu, od bolova, krenu prema vratima. Neka baka mu reče da je pusti. Druga reče da je na redu i da je pušta da uđe umesto nje. On iskoči ispred vrata:
Vala, neće ova da uđe dok sam ja tu!
''Gospodine, mnogo si bezobrazan'', reče mu ona žena.
Šta 'oćeš, ciganšturo, nemoj da te udarim!
Ona malo ustuknu.
Ja ustadoh, stadoh pored njega, onako uvezan, nastade tajac. On se zbuni. Započeh, dovoljno glasno da me svi u toj tišinu čuju:''Sad ćuti. I slušaj! Ova žena će sada da uđe u ordinaciju. Skloni se od tih vrata. Neću da čujem ni jednu jedinu reč. Ja kažem da će da uđe, ne zanima me šta ti imaš da kažeš!''
Zbunjen je, sklanja se sa vrata. Pa se pribra, okreće se drugima u čekaonici: ''Kakav je to način, kad bi svi ulazili preko reda...''
''Da. U kasarni ste naučili šta je red, ali ste preskočili lekciju o ljudskosti i solidarnosti. Niste naučili da gledate u ljude, da vam bude važno šta imaju da kažu. Naučili su vas kako da budete autoritet uz pomoć zvezdica na epoletama. Ali, na vašu nesreću, ovo nije kasarna i mi nismo jadna deca koju vi „učite“ vašem „redu“, i moraćete da prihvatite da je takva situacija ovde i sada!''
Ona žena uđe u ordinaciju. On opsova nešto njoj, možda i meni, ali sebi u bradu. Pomislih „kad sam već krenuo, idem do kraja“: ''Da li ste vi svesni da sada mogu da pozovem policiju, imam ovde dvadeset svedoka da ste ženi pretili da ćete da je udarite i da ste je nazvali „ciganšturom“. To je krivično delo u ovoj zemlji! Vi podstičete rasnu mržnju i diskriminaciju i pretite nasiljem. Za to se, a verujem da vaš militantni um to vrlo dobro može da shvati, ide u zatvor!''
Zaćutao je. I seo. Pored one žene sa kojom se „razume“. I ja sam seo, preko puta njega. On reče onoj ženi, skoro pa tiho: ''Ma, ne bi ona meni prošla da ja imam broj, da ja treba da uđem, nego sam dovezao onu komšinicu kod lekara, pa ne mogu sad... ''– i pokaza na jednu stariju ženu u uglu.
Komšinica ga pogleda, i lagano reče: ''Ćuti sad, Rade!''
Bila je to mala pobeda. Prijalo mi je da mislim o tome kasnije, priznajem. Sve dok se nisam setio da je ta žena, Romkinja, imala crveni broj. Premala pobeda.
