OD LOŠEG KA GOREM: Zbog čega ne smemo odustati od uvođenja seksualnog obrazovanja u škole?

Sada već daleke 2015. godine, redakcija portala www.diskriminacija.ba odlučila je da napravi serijal tekstova o seksualnom obrazovanju u obrazovnim sistemima regije. 

Razlozi za ovu odluku bili su mnogobrojni: u Hrvatskoj je u tom trenutku, već uveliko bio u toku sukob između organizacija civilnog društva koje su zahtevale uvođenje seksualne edukacije koja je u skladu sa standardima ljudskih prava, i konzervativnih, “anti-rodnih” aktera koji su zahtevali da se o seksu i seksualnosti govori isključivo u skladu sa standardima verskog morala. U Srbiji, u toku je bila bitka LGBT organizacija da se iz udžbenika osnovnih i srednjih škola izbace degradirajući i diskriminatorski sadržaji vezani za LGBTIQ populaciju. U BiH su, barem u Kantonu Sarajevo, pojedine srednje škole uključivale predmet Zdravi životni stilovi, razvijen od strane Asocijacije XY, ali uz ogroman otpor moćnijih konzervativnih krugova u obrazovnim institucijama i javnosti. 

Konačno, povod da se ovom temom ozbiljnije pozabavimo bila je i zapanjujuća činjenica da u svim uključenim zemljama (BiH, Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji) učenici/e o seksualnosti uče isključivo kroz prizmu reprodukcije; pripreme za brak kao jedinog mogućeg odnosa u okviru koga dve osobe imaju seks; heteronormativnih i patrijahalnih shvatanja rodnih uloga muškaraca i žena, te posebno njihovih “dužnosti” kada je telo u pitanju. Istovremeno, želeli smo da ukažemo na to da nije reč tek o kozemtičkim promenama u obrazovanju. 

Prošlo je osam godina od kada su ovi tekstovi objavljeni: ne samo da se situacija u regiji nije promenila nabolje, već tvrdim da se značajno pogoršala. 

U Hrvatskoj, još uvek je na snazi odluka Ustavnog suda da usvoji žalbu konzervativne organizacije “GROZD”, koja je zahtevala ukidanje seksualnog obrazovanja jer se kroz sadržaje modula nameće „rodna ideologija “, ali i zbog formalno-pravnih nezakonitosti oko procesa donošenja kurikuluma.

U Srbiji su uklonjeni diskriminišući sadržaji o LGBTIQ populaciji, ali su i zabranjeni “Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom namenjenih vrtićima, osnovnim i srednjim školama u Srbiji”. U izradi paketa učestvovalo je Ministarstvo za obrazovanje Republike Srbije i lokalna nevladina organizacija Incest trauma centar. Zamišljeni su kao edukativni materijal o seksualnosti, rodu, spolu, različitostima, te seksualnom nasilju, koji bi bio namenjen nastavnicima i profesorima za korišćenje u okviru već postojećih predmeta, kao i roditeljima. No, u aprilu 2017. godine, počinje medijska hajka na obrazovne pakete: preispituje se njihova prilagođenost uzrastima kojima su namenjeni; tradiciji i porodičnim vrednostima u Srbiji; te uopšte značaja i potencijalnog štetnog uticaja na srpsku omladinu. Ministarstvo je odlučilo da povuče pakete iz upotrebe, te da ih “revidira” i uskladi sa “našim” društvenim kontekstom. Na žalost, ne samo da obrazovni paketi nisu do sada revidirani i implementirani u obrazovnim programima, već je i postojeći fakultativni predmet koji se primenjivao u Vojvodini, ukinut 2017.

U Bosni i Hercegovini u kojoj (još uvijek) ne postoji ni jedinstveni obrazovni program na nivou države, seksualno obrazovanje ostaje na marginama, u formi fakultativnih radionica, razgovora na časovima odeljenskih zajednica, uz veliki oprez da se ne dođe pod radar čuvara moralnih i tradicionalnih porodičnih vrednosti.

Dakle, u sve tri zemlje, u poslednjih osam godina seksualno obrazovanje ne samo da nije uvedeno u zvanične obrazovne programe, već su od ove borbe - smatram - odustale organizacije civilnog društva kojima su ljudska prava prioritet, prepustivši ovo važno pitanje konzervativnim, “anti-rodnim” politikama, koje su od 2015. do danas izrasle u ozbiljan, moćan politički pokret u regiji. O kakvim politikama je, zapravo, reč?

U fokusu konzervativnih politika je kritika roda, rodne jednakosti, ljudskih prava, posebno LGBTIQ populacije, seksualnih i reproduktivnih prava žena. “Rod” je, prema njima, ideološki konstrukt, koji se nameće sa Zapada, čime se želi narušiti normalno, prirodno shvatanje muškaraca i žena kao biološki različitih, i samim tim, društveno nejednakih bića. Na meti “roda”, rodnih studija, feminizma, marksizma, ljudskih prava, je porodica, kao osnovna ćelija društva, nacije, ali i garant opstanka bele, hrišćanske Evrope. Da bi se spasila, neophodno je uvesti “prirodni red” (natural order) u društvene odnose: zabranu abortusa, jačanje ideje braka i porodičnih vrednosti, povećanja stope nataliteta među belim, hrišćanskim, srednjoklasnim porodicama. U našem lokalnom kontekstu, za anti-rodne politike očuvanje tradicionalne porodice je važno i zbog opstanka naše nacionalne grupe, večito ugrožene od strane suseda.

Nosioci ovih politika su razne neokonzervativne organizacije, često bliske verskim zajednicama, odnosno radikalno desnim partijama. Profesionalno organizovane, sa stabilnim izvorom finansiranja, fokus njihovog delovanja je na aktivnostima lobiranja i zagovaranja prema vladinim i međunarodnim institucijama, te na mobilizaciji stanovništva na grass root nivou. Metode njihovog delovanja ne uključuju nasilje, i ne izlaze iz okvira korišćenja demokratskih mehanizama i strategija za postizanje svojih ciljeva (najčešće je reč o referendumima, kampanjama, javnim nastupima, edukacijama i sl.).

Kada je reč o seksualnom obrazovanju, zagovara se ono koje naglašava vrednosti porodice, i seksualnost tumači isključivo u ključu reprodukcije. Posebno se insistira na tome  da su roditelji primarni edukatori svoje dece, te da država mora da prati interese i vrednosti roditelja kada je reč o obrazovanju, a ne obrnuto. Sam pojam “seksualna i reproduktivna prava” tumači se kao promocija abortusa i kontracepcije, odnosno “prava da se ima seks bez reprodukcije”. Umesto toga, predlaže se “pravo da se imaju deca bez mešanja države”, promocija “brige o seksualnoj čistoći”, odnosno izbegavanje promiskuiteta i homoseksualne odnosa. Stoga, borba za “ispravno” seksualno obrazovanje uključuje lobiranje da se zabrani javna promocija homoseksualnosti u školama; legalizuje obrazovanje kod kuće (homeschooling), kao i da se napravi “revizija obrazovnih programa za časove seksualnog obrazovanja u javnim i privatnim školama, kako bi se u njima odrazio prirodni zakon … ukoliko to nije moguće, lobirati za zakone koji bi omogućili izbegavanje takvih časova”.

Takođe, a u skladu sa konzervativnim shvatanjem rodnih uloga i odnosa muškaraca i žena, ove politike se protive zakonima i  merama koji se odnose na prevenciju i sankcionisanje rodno zasnovanog nasilja, koje se često smatra manipulacijom određenih krugova, narušavanjem privatnosti porodice od strane države i remećenjem tradicionalnih odnosa između supružnika.

Posledice nedostatka slobodnog razgovora o seksualnosti i njenim različitostima sa mladima su mnogobrojne. Mladi ljudi ulaze nepripremljeni u seksualne odnose, izlažući se opasnostima od neželjene trudnoće, seksualno prenosivih bolesti, psihičkih i fizičkih trauma. Nemaju prilike da čuju drugačija iskustva kada je seksualnost u pitanju, i ostaju zatvoreni u heteronormativnom idealu “mačo” muškaraca i “lepih i poslušnih” žena, u kojima se zna ko vodi glavnu reč. Napomenula bih da ovakav model rodnih uloga i odnosa između muškaraca i žena, koji se ne preispituje kroz postojeće sadržaje o seksualnosti, predstavlja jedan od ključnih stubova kulture koja podržava rodno zasnovano nasilje, sa svim njegovim oblicima: njeno je da ćuti, trpi i rađa; njegovo je da pravi decu, izigrava domaćina i gospodara kuće. 

No, pored ovih direktnih posledica, važno je naglasiti i one koje se teško potkrepljuju zastrašujućim statistikama, a odnose se na jačanje konzervativnih politika, na koje “progresivni” civilni sektor, jednostavno, nema odgovor. Tanka je linija između moralne brige o negativnim posledicama učenja o kontracepciji i pitanja “šta je ona uradila” pa da ga izazove na femicid, ili lomljenje svih kostiju u telu. Tanka je linija između moralne brige o negativnim posledicama prava na istopolnu porodicu, i poziva na očuvanje nacije, makar po cenu novih masovnih grobnica. Stoga, “progresivne” politike moraju početi da uvezuju ove stvari, baš kao to što čine njihovi konzervativni/e suparnici/e, i da prestanu da ih sagledavaju isključivo kao projektne aktivnosti.