Otvoreno pismo Beatris Ask
Švedska vlada je 2009., u saradnji s policijom i švedskim Zavodom za migracije, započela sa realizacijom projekta REVA, programom koji bi trebalo da ubrza procedure vezane za ljude koji u Švedskoj borave ilegalno. Ovaj program je tek nedavno krenuo s primenom i u Stokholmu, gde je policija počela da traži lične karte od svih onih za koje sumnja da nemaju ispravna dokumenta. Uprkos činjenici da policija ne sme od nekoga dokumenta da traži samo na osnovu njihovog izgleda, mnogi kažu da su prošli saslušavanje jer „ne izgledaju kao Šveđani", zbog čega se budi bojazan da policija odluke donosi na osnovu rasne pripadnosti određenih osoba ne bi li povećala broj deportacija.
Naravno, nije ni čudo što je sve to izazvalo burne reakcije. Međutim, kada su švedsku ministarku pravosuđa, Beatris Ask, u jednoj radijskoj emisiji upitali da li je zabrinuta zbog takvog očiglednog profilisanja, ona je odbacila bilo kakve razloge za brigu komentarišući da je ono što ljudi smatraju rasnim profilisanjem zapravo stvar „ličnog doživljaja" i napominjući kako ne namerava da se nekim posebnim merama suoči s tim problemom.
Pisac Jonas Hasen Kemiri napisao je ovo otvoreno pismo u nastavku teksta kao reakciju na komentare ministarke Ask. Pismo je objavljeno u stokholmskim novinama Dagens Nyheter 13. marta 2013. Do kraja tog dana postavilo je rekord kao članak koji je najveći broj puta s veb-stranice ovih novina postavljan po raznim društvenim mrežama. Sudeći po članku koji je Dagens Nyheter kasnije objavio o tome, pismo je na društvenoj mreži Twitter postavljeno toliko puta da je teoretski moglo dospeti do svakog građanina Švedske koji na toj mreži ima nalog. Ovo otvoreno pismo sada u Švedskoj drži rekord po najvećem broju postavljanja po društvenim mrežama.
(Rejčel Vilson-Brojls, prevodilac pisma na engleski)
Draga Beatris Ask,
Razlikujemo se po mnogo čemu. Ti si rođena sredinom pedesetih; ja krajem sedamdesetih. Ti si žena; ja sam muškarac. Ti si političarka; ja sam pisac. No, neke su nam stvari i zajedničke. Oboje smo studirali međunarodnu ekonomiju (iako je nismo i završili). Imamo gotovo istu frizuru (iako nam je boja kose drugačija).
Takođe, oboje smo punopravni građani ove zemlje, rođeni u njoj, povezani istim jezikom, zastavom, istorijom, infrastrukturom. Oboje smo jednaki pred Zakonom.
Upravo zato sam se prošlog četvrtka iznenadio kad ti je u emisiji radija P1 Morgon postavljeno pitanje da li te kao ministarku pravosuđa brine što ljudi (građani, poreski obveznici, glasači) tvrde da ih je policija zaustavila i tražila da im proveri dokumenta jedino zbog njihovog (tamnoputog, neplavog, crnokosog) izgleda, a ti na njega odgovorila:
„Nečiji doživljaj toga 'zašto me je neko ispitivao' može naravno biti veoma ličan. Postoje neki koji su bili prethodno osuđivani pa imaju osećaj da ih neko uvek ispituje, iako po samom izgledu tih osoba ne možete videti da su počinile nekakav zločin... Da bismo prosudili da li policija deluje u skladu sa zakonima i pravilima, moramo stvari sagledati sa svih strana."
Zanimljiv izbor reči: „prethodno osuđivani". Zato što upravo to i jesmo. Svi mi koji smo krivi sve dok drugačije ne dokažemo. Kada lični doživljaj postaje struktura rasizma? Kada postaje diskriminacija, ugnjetavanje, nasilje? I kako to sagledavanje stvari „sa svih strana" može da zanemari toliki broj ličnih doživljaja građana?
Pišem ti ne bih li te zamolio nešto vrlo jednostavno, Beatris Ask. Želeo bih da razmenimo kože i doživljaje. Hajde. Slobodno. Ionako ti nikada nisu bile strane pomalo uvrnute ideje (još uvek se sećam tvog kontroverznog predloga da bi svima onima koji plate za seks trebalo slati obaveštenje u svetloljubičastoj koverti).
Hajde da zamenimo tela na dvadeset četiri sata.
Prvo ću ja biti u tvom da vidim kako je to biti žena u patrijarhalnom svetu politike. Potom ti možeš pozajmiti moju kožu ne bi li razumela da kada izađeš na ulicu, spustiš se u metro, ili uđeš u neki tržni centar, i vidiš policajca koji tamo stoji, sa Zakonom na svojoj strani, s pravom da ti priđe i zatraži od tebe da dokažeš svoju nevinost, to onda u tebi budi uspomene. Druga neka tlačenja, druge uniforme, druge poglede. I ne, ne moramo se vraćati čak na Nemačku tokom Drugog svetskog rata ili Južnoafričku Republiku tokom osamdesetih. Naša skorija švedska istorija je za to dovoljna i tog se niza nasumičnih doživljaja naše zajedničko telo odjednom priseti.
Imamo šest godina i upravo smo sleteli na aerodrom Arlanda u našoj zajedničkoj domovini. Hodamo prema carini sa ocem kome se znoje šake, koji pročišćava grlo, popravlja frizuru i glača cipele o kolena. Dva puta proverava da li je svoj švedski pasoš stavio u pravi unutrašnji džep. Sve ljude rozikaste kože propuštaju. A našeg tatu zaustavljaju. Mi se zamislimo. Možda su to slučajno uradili. Imamo potom deset godina i gledamo kako se ponavlja ista scena. Možda je u pitanju njegov akcenat. Imamo sad dvanaest godina i ponovo prisustvujemo istom događaju. Možda su ga zaustavili zbog bušne torbe s pokvarenim zatvaračem. Imamo potom četrnaest, pa šesnaest, pa osamnaest godina.
Imamo sedam godina, polazimo u školu i tata, koji se još tada strašno plašio da će njegova deca naslediti njegovo nepripadanje, drži nam čas iz uvoda u društvo. Kaže nam: „Kad izgledaš ovako kao mi, onda uvek moraš da budeš hiljadu puta bolji od drugih da ti ne bi nešto uskratili."
„Zašto?"
„Zato što su svi rasisti."
„I ti?"
„Svi osim mene."
Vidiš, rasizam upravo tako i deluje. Nikada nije deo naše krivice, naše istorije, naše DNK. Uvek je negde drugo, nikada nije ovde, u meni, u nama.
Imamo osam godina i gledamo akcione filmove u kojima tamnoputi muškarci siluju, grleno psuju, tuku žene, kidnapuju decu, varaju i lažu i kradu i zlostavljaju. Imamo šesnaest, devetnaest, dvadeset, trideset dve godine i gledamo kako neprestano koriste iste te jednodimenzionalne likove.
Imamo devet godina i odlučujemo da budemo najmarljiviji štreber u razredu i najveća ulizica na svetu. Sve teče po planu dok se ne pojavi nastavnik na zameni i smesta pretpostavi da smo mi najveći bundžija u razredu.
Imamo deset godina i po prvi, ali ne i poslednji, put jure nas skinhedi. Spaze nam zajedničko telo ispred crkve Hogalid, blizu klupe na kojoj se okupljaju pijanci, i počnu da urlaju, pa mi potrčimo i sakrijemo se u nekom ulazu, osećajući ukus krvi u ustima i kako nam zajedničko srce tuče poput zečijeg čitavim putem do kuće.
Imamo jedanaest godina i čitamo stripove u kojima su istočnjaci mistično drugačiji, imaju predivne tamne oči i puteni su (ali i prevrtljivi).
Imamo dvanaest godina i odlazimo u prodavnicu Mega Skivakademien da slušamo muziku, i svakog puta kad tamo odemo radnici obezbeđenja kruže oko nas kao ajkule, govore nešto u svoje toki-vokije, prate nas na razdaljini od samo nekoliko metara. A mi pokušavamo da se ponašamo normalno, upinjemo se da nam govor tela bude što je moguće više neprestupnički.
Hodaj normalno, Beatris. Diši kao i obično. Idi do one police i ispruži ruku prema onom Tupakovom albumu na način koji govori da ne nameravaš da ga ukradeš. Međutim, obezbeđenje nastavlja da nas nadzire i negde, tu u nama, duboko u našem zajedničkom telu, verovatno osećamo sramom ispunjeno zadovoljstvo što smo okusili tu strukturu koja je držala u klopci naše očeve, što konačno razumemo zašto naši očevi nikad nisu ovde uspeli i zašto su im se snovi udavili u moru odbijenih prijava za posao.
Imamo sad trinaest godina i počeli smo da odlazimo u centar za mlade gde slušamo razne priče. O prijateljevom starijem bratu koji se odgovarao policiji negde u centru Stokholma i kojeg su potom uvukli u policijski kombi i izbacili ga razbijenog nosa daleko u jednom predgrađu. O prijateljevom rođaku koga je obezbeđenje uvuklo u onu sobicu na peronu metro stanice Slusen i maltretiralo ga (telefonskim imenicima o butine, da ne ostanu modrice). O tatinom prijatelju N. na koga je naletela policijska patrola i zatvorila ga u ćeliju za pijance jer je nerazgovetno pričao i sve do sutradan nije primetila da nešto nije u redu. U urgentnom centru su mu pronašli aneurizmu, a na sahrani je njegova devojka rekla: „Da su me samo pozvali, ja bih im rekla da nije pio alkohol."
Imamo trinaest i po godina i živimo u gradu koji je pokorio čovek s puškom i laserskim nišanom, čovek koji je za sedam meseci upucao jedanaestoricu crnokosih muškaraca a da policija nije ništa učinila. I naš zajednički mozak počinje da misli kako je uvek najteže muslimanima, kako uvek oni s arapskim imenima imaju najmanje prava (i potpuno potiskuje sećanja na ona vremena kada su druge strukture bile na vlasti – kao ono kad su dečaka kog su svi u školi zvali „onaj Jevrejin" vezali lancem za ogradu, provukavši mu katanac kroz petlju na farmerkama, pa su se svi samo smejali dok je pokušavao da se oslobodi; smejao se i on, trudio se barem; da li smo se i mi smejali?).
Imamo četrnaest godina i izlazimo iz Mekdonaldsa u centru grada, a dva policajca nam traže dokumenta. Imamo petnaest godina i sedimo ispred jedne robne kuće kad se ispred nas zaustavi policijski kombi, iz njega izađu dva policajca, traže nam dokumenta, pitaju kakvi su nam planovi za to veče i potom opet uskaču u svoje vozilo.
I sve to vreme u nama vlada borba. Jedan glas kaže: Otkud im, jebo te, pravo da tako unapred o nama sude? Da neće možda da nam zabrane da se negde okupljamo samo zato što nose uniforme? Ne smemo zbog njih da se osećamo ugroženo u sopstvenom kraju grada.
No, drugi glas govori: A šta ako zaista jesmo krivi? Verovatno smo preglasno pričali. Nosili smo dukseve s kapuljačom i patike. Farmerke su nam preširoke i imaju sumnjivo velik broj džepova. Naša je greška što imamo tu zlikovačku boju kose. Mogli smo odabrati da imamo manje melanina u koži. Imamo prezimena koja ovu malu zemlju podsećaju da je deo većeg sveta. Mladi smo. Sve će sasvim sigurno biti drugačije kad porastemo.
I tako je naše zajedničko telo raslo, Beatris Ask. Prestali smo da odlazimo u centar za mlade, duks s kapuljačom smo zamenili crnim kaputom, a kačket šalom. Prestali smo da igramo košarku i počeli da studiramo na Ekonomskom fakultetu u Stokholmu. Jednog dana smo tako stajali ispred glavne železničke stanice u Stokholmu i nešto piskarali u svesci (jer iako smo studirali ekonomiju, potajno smo sanjali o tome da postanemo pisac).
Odjednom nam je neko prišao s desne strane, neki plećati čovek s naglavnim mikrofonom. „Šta ima?" Tražio nam je dokumenta pa nam potom naredio da stavimo ruke iza glave i ispratio nas do policijskog kombija gde je navodno trebalo da sedimo dok on ne primi potvrdu da smo zaista onaj koji tvrdimo da jesmo. Navodno nam je izgled odgovarao. Navodno smo izgledali kao neko drugi. Dvadeset minuta smo sedeli u kombiju. Sami. Ali ne i zaista sami. Pored nas je prošlo stotinak ljudi. I gledalo nas je na način koji je šaputao: „Eto. Još jedan. Još jedan koji se ponaša u potpunom skladu s našim predrasudama."
Voleo bih da si bila sa mnom u tom policijskom kombiju, Beatris Ask. Ali nisi. Sedeo sam tamo sam. I hvatao pogled svih koji su prolazili, pokušavajući da im pokažem da nisam kriv, da sam samo stajao negde i izgledao na određeni način. Ali teško je dokazati nevinost kad sedite pozadi u policijskom kombiju.
I nemoguće je biti deo zajednice kad Vlast stalno pretpostavlja da ste jedan od Drugih.
Nakon dvadeset minuta su nas pustili iz kombija, bez ikakvog izvinjenja, bez objašnjenja. Umesto toga smo dobili: „Možeš sad da ideš." I tako je naše adrenalinom ispunjeno telo napustilo to mesto, a mozak nam je pomislio: „Moram o ovome da pišem."
No, prsti su nam znali da se to neće desiti.
Zato što su naša iskustva, Beatris Ask, ništa u poređenju s onim što se dešava drugima; naše je telo odraslo s ove strane pasoške kontrole, mama nam je iz Švedske, naša je stvarnost nalik udobnoj sobi s mnoštvom jastuka u odnosu na ono kroz šta prolaze oni koji su zaista bez prava, bez sredstava, bez dokumenata. Nama ne prete deportacijom. Ne preti nam zatvor ako se vratimo.
I upravo zbog tog poimanja da je drugima mnogo gore, odabrali smo ćutanje umesto reči i godine su prolazile i mnogo kasnije se pojavila REVA, taj „zakoniti i efikasni projekat implementacije".
Policija je počela da pretražuje tržne centre i da stoji ispred savetovališta koja pomažu onima bez dokumenata, i porodice čija su deca rođena u Švedskoj počele su da bivaju deportovane u zemlje u kojima ta deca nikada nisu ni bila, i građani Švedske su bivali primoravani da pokazuju svoje pasoše ne bi li dokazali da pripadaju, i određena ministarka pravosuđa objasnila je da sve to nema nikakve veze s rasnim profilisanjem već sa „ličnim doživljajima".
Te uobičajene prakse vlasti. Te primene sile. Svi su samo radili svoj posao. I radnici obezbeđenja, i policija, i carinski službenici, i političari, i narod.
I tu ti mene prekineš i kažeš: „Ali zašto ti je toliko teško to da prihvatiš? Svi moraju da poštuju Zakon." A mi ti odgovorimo: „A šta ako je Zakon nezakonit?"
Potom ti na to kažeš: „U pitanju je postavljanje prioriteta, nemamo nepresušna sredstva." A mi ti odgovorimo: „A kako to da uvek ima novca kad siromašne treba progoniti, a nikada kada siromašne treba braniti?"
A ti kažeš: „Ali, kako možemo da održavamo široku mrežu društvene sigurnosti i ujedno sve primamo u zemlju?"
Mi se na to uzvrpoljimo i stanemo da pročišćavamo grlo jer, da budemo iskreni, ne znamo kako tačno na to da odgovorimo.
No, ono što znamo je da osoba nikada ne može biti ilegalna i da se mora reagovati kad uniforme počnu da šire strah i Zakon se okrene protiv sopstvenih građana, i sad ti je već dosta, Beatris Ask, pokušavaš da napustiš naše telo, i baš kao i čitaoci smatraš da se ovo oteglilo, da je počelo da se ponavlja i vrti u krug, i u pravu si, jer kraja nikada nema, nema rešenja ni izlaza u slučaju opasnosti, sve se samo ponavlja, zato što strukture neće nestati ako izglasamo ukidanje programa REVA; REVA je logični nastavak stalnog, blažeg ugnjetavanja, REVA se hrani našom nemogućnošću da reformulišemo našu uvreženu sliku o sopstvenoj naciji, i večeras će se zato ispred nekog tebi obližnjeg bara nebeli posetioci sistematski raširiti po redu da ih izbacivač ne bi zaustavio, i sutra će se oni sa stranim imenima na spisak za dobijanje stana prijaviti pod partnerovim prezimenom da ih ne bi skinuli, i upravo sad, tokom prijavljivanja za posao, neka potpuno prosečna Šveđanka velikim slovima je napisala „ROĐENA I ODRASLA U ŠVEDSKOJ" jer zna šta će se u protivnom desiti.
Svi znaju šta će se u protivnom desiti. Ali niko ništa ne preduzima. Umesto toga pažnju usmeravamo na nalaženje ljudi koji su se ovde doselili u potrazi za bezbednošću kojom se toliko ponosimo i koju nudimo (nekim) našim građanima. I koristim prvo lice množine jer smo mi deo ove celine, ovog društvenog tela, ovog mi.
Možeš sad da ideš.
Prevela s engleskog: Bojana Gajski
Ovaj prevod preuzimamo od žurnala Asymptote, online magazina koji objavljuje najbolju savremenu književnost iz cijelog svijeta, i čiji cilj je prekinuti anglocentrični tok informacija. Prošle godine, Asymptote je naručio 22 prevoda Jonas Hassen Khemirijevog pisma, i objavio ih na sljedećoj adresi: http://www.asymptotejournal.com/article.php?cat=Nonfiction&id=47
