Zapisi iz crvene bilježnice: 10. stranica

Autor: T. Z., 23 godine

 

Nakon što sam napravio kafu, odlučio sam smotati džoint i izvući rahat lokum iz ladice. 

 

Zamišljao sam scenu u kojoj dolazi popisivač, ja stavljam kafu i rahat lokum na sto, i recimo, njemački pasoš. I tako se gledamo jedno 10 minuta, preko tog pasoša i rahat lokuma, popisivač i ja.

 

Nije meni frka što popisuju, niti što se moram izjašnjavati, nisam o tome ni razmišljao, nego me inače spopadne bezrazložna paranoja kad se prave neke liste ljudi. Mrzim liste. A i pomalo sam drama queen. 

 

Uglavnom, nakon nekoliko dimova i gutljaja, glava mi je bila lakša a rahat lokum slađi. Gledao sam po podu razbacane stvari: futrola od njegovog mobitela, upaljač i konzerva Red Bulla. I komadići porcelana, plavog, u ćošku, od razbijenog tanjira. I jutros ga strašno mrzim i ljuti mamurluk ne pomaže. A i oči su mi natečene, sigurno sam plakao u snu, usran i smrdljiv od alkohola, u napadima mazohizma poželim da se snimam u tim situacijama, pa da sebi pokažem, kasnije, kakvo dno mogu biti... nebitno, davim vas. 

 

I drame, tako, moji prijatelji na Facbooku kako će se ko izjasniti, ima svađe, ima i psovanja, ima i onih društveno angažiranih koji su već formirali grupe u kojima pričaju kako je popis diskriminirajući, eto nema njih u nekim kategorijama, pa onda još razne kampanje koje mi sugeriraju kako da se izjasnim, i oni koji te kampanje mrze... Ja preskačem te statuse i bjesomučno gledam u news feed, onu malu traku sa strane koju ja zovem gossip traka, jer tamo možeš gledati kad neko nešto negdje piše. Tražim da vidim je li kurva nešto pisao jutros po Facebooku. Umro bi da nema obožavatelja, koji mu svaki dan govore kako je duhovit. 

 

Moram prevesti i urediti jedno 15 kartica teksta, gledam kroz prozor i vidim gavrana, kako doručkuje na mom balkonu, svu njegovu džunglu biljaka i posađenih začina. Pušim, čkiljim u onog gavrana i poželim mu dobar tek. Prosto mi dođe da iziđem na balkon i žvaćem ono bilje s njim. Motam još jedan. 

 

Prosto mi bude žao što nije kraj decembra i četiri ujutro, pa da slušam Famous Blue Raincoat od Leonarda Cohena i napokon se prestanem pretvarati da sam jebeni panker, kad nisam. Ja sam jedna izmučena duša. Vadim nove rahat lokume za popisivača, nastojim pospremiti kuću, ostajem, međutim, samo u boksericama. Smrt oblačenju! Popisivač zvoni. 

 

Trčim do vrata, sudarim se s mačkom, kažem: „samo malo!“, vraćam se natrag u hodnik, vadim stvari iz ormara, bacam ih okolo, sve same majice, ne mogu da nađem gaće, nalazim izgužvane lanene, pobogu zar u izgužvanim lanenim hlačama da otvorim vrata, odnio mi je odjeću, dabogda crko, odnio mi je i plavu košulju, vidim praznu vješalicu... zvono na vratima se ponavlja, ja hrapavim glasom s dna pakla urlam iz hodnika iz kojeg me popisivač sigurno ne može čudi da „samo malo i dolazim“, nalazim kombinezon za spavanje iz jednog dijela, onaj kaubojski, to smo Ž. i ja kupili na jednom putovanju (nebitno), prugast je, crno-žuti, oblačim ga, zavezujem majicu oko struka i shvatam da je to posljednji tren u kojem mogu otvoriti vrata, po kojima Sabaheta nervozno grebe i mijauče tanko i izdajnički. 

 

Otvaram vrata i osjećam olakšanje pod popisivačevim neiznenađenim pogledom. Dok mrmljam gluposti, onako obučen k'o da sam poš'o razapet se na trapezu (samo mi brčine fale), rukom sklanjam stvari sa kauča, stola, poda, „može li kafa? ne? da? Okej“, i na lijepi tanjir stavljam rahat lokum, samo fali njemački pasoš i moja scena je gotova. Kuća sotonski smrdi na hašiš. Popisivač je visok, vitak, ima tamnu kosu i svijetle, nezemaljske oči, a ja sam u prugastom, crno-žutom kombinezonu za spavanje. Isus me mrzi. 

 

Vadi popisivač nekakve široke papire koji smrde na udžbenike koje sam koristio u srednjoj školi, na napornu, jeftinu tintu od koje boli glava. Izbuljenih očiju pitam mogu li ja da vidim taj papir, da vidim koje su mi opcije koje se nude za moj status: izdržavan, nezaposlen, poslodavac, u stalnom radnom odnosu, drugo, ostalo... Hoću da vidim i koje su mi druge opcije za: slobodan, neoženjen, razveden, u bračnoj zajednici... Onda se sjetim da ne može biti nikako bračna zajednica, čujem da se mora nekako drukčije zvati kad sam ja u pitanju, zakomplikovali su stvar, sunce im njihovo, još u Hrvatskoj započeli. Zakomplikovali su stvar, vele mi sad da se pederi mogu ženit, al' kao to se ne smije zvati brakom. 

 

Pa dobro ljudi, govorim ja popisivaču, to je ovo što smo dosad imali. Sad želim BRAK.

 

Jer nešto što nije brak, al' je zajednica ljudi koji se vole, i žive zajedno, to IMAM. Ja živim sa cimerom s kojim spavam, sanjam, kupujem perverzne poslastice s male police u Merkatoru, on zna kako ja zamišljam svoj život s pedeset godina i kako bi mi se zvao pas da ga imam, a ne mogu ga imati zbog Sabahete. To je moj CIMER, je li to dobar naziv? Mi smo cimeri. Vanbračni partneri?

 

Odlično! Naše komšije će izići na referendum, e kako bi izglasali da pederi mogu biti vanbračni partneri ili cimeri, odnosno kako bi ustavno ovjerili kategorije koje postoje već sto godina. Neću da budem vanbračni partner i cimer, neću da budem veseli drug, neću da budem niti pratilac, niti saputnik, niti sapatnik, niti saradnik, ne želim da budem u paktu, u savezu, u jedinstvu, u zajednici, u kolaboraciji, u alijansi  - želim da budem U BRAKU ili da ne budem, kao što nisam ni dosad. 

 

Istovarim ja to sve popisivaču, onako preko rahat lokuma. Gleda čovjek, sve je njemu jasno, ja mislim da su oni one popisivače nalazili među nekim posebnim kategorijama ljudi otpornim na šok, ili je ovaj već imao na desetine pedera obučenih ko trapezisti, u stanu punom narkomanskog dima, mačjih dlaka i razbijenih tanjira, koji drži monologe. 

 

 

Presanjao sam ostatak popisivanja, nije mi bilo više važno. U jednom momentu je Sabaheta pokušala da poglođe lakat popisivaču, on se branio, ona je mijaukala, ja sam sve to gledao kroz nekakvu maglu, i bilo mi je hladno po golim nogama, u onom odjelcu. 

 

Dok je odlazio, ispraćao sam popisivača pogledom, i paničnim glasom. 

 

„Zaboravite da sam nešto rekao, ne zamjerite, grozan mi je bio dan, grozan... čuj imate li cimera... “, stenjem i vidim da mi visi etiketa s nogavice. 

 

„Imam, da“, reče popisivač, i sage se u gesti koja se meni učinila nadrealno sporom a istovremeno lakom, šokantnom (preskočilo mi je srce, jes' majke mi), i otrgnu on meni onu etiketu s nogavice, onako odrešito, kao nešto između Marlona Branda i moje nene, i kako trgnu onu etiketu, tako se meni trgnu nešto u prsima, da umalo ne padoh mrtav. Drama, drama. 

 

Nasmiješio se i izišao, pod rukom savijajući fasciklu punu papira koji smrde na jeftinu, neugodnu tintu od koje peku oči i mašući mi preko ramena etiketom stisnutom između dva prsta.