Ima jedna dobra priča, „Naopaki svijet“. Koristim se njome često kad se zadesim u raspravi o „borbi za prava žena“. Da se razumemo odmah, ne mislim na sofisticirane rasprave u kojima je pro et contra utemeljeno, manje-više. Nego na one u kojima muškarci brane svoje bogomdane pozicije kao sveta slova na papiru. Najčešće i pre nego što saslušaju bilo kakve argumente. Uspem li, ikako, da iznesem malo utemeljenja za sopstveni stav, deo njih se naljuti na mene i na sve prisutne žene.
Nije da baš naginjem ka raspravama u kojima postoje jasno polarizovane strane. Život mi kazuje da se u njima ne postiže skoro ništa, bar iz mog svetonazora. Pre sam za one gde slušam i budem slušan. No, ima nekih tema u kojima držim stranu. Jedna od njih je feminizam. Kako ja tvrdim da živimo u muškom svetu u kom su žene vaspitanjem sputane, sistemom obespravljene i nasilju izložene, nije mi lako da ostanem otvoren prema stavovima po kojima je „sve u redu“ a „feministkinje su džangrizave lezbače“.
Elem, priča govori o jednom zamišljenom svetu, svetu u kome na radiju i televiziji slušamo o ženama političarkama, sindikalistkinjama, direktoricama velikih preduzeća. Svetu u kome su žene „akterice povijesti, znanosti i revolucionarnih događaja“. U tom svetu žene donose sve važnije odluke. U svemu što je napisano koristi se zamenica „one“, i odnosi se i na muškarce i na žene. U parlamentu je samo nekoliko muškaraca, jedva uguranih, zakonom o ravnopravnosti. Prirodna uloga muškaraca u tom svetu je da budu brižni očevi i supruzi. Oni pronalaze ispunjenje u brizi o deci i održavanju doma. Oni su podrška svojim ženama koje svoje potencijale posvećuju napretku planete i ženočanstva.
Devojčice se, u tom zamišljenom svetu, odgajaju da budu samouverene i slobodne. Odvažne su, trče, nadmeću se, penju po drveću, i u tome ih podržavaju i ohrabruju sve odrasle osobe oko njih. Porodica prvenstveno brine o telesnom i duhovnom razvoju devojčica, jer one će, nakon svega, nositi budućnost tog društva. Devojčice su te koje će preneti porodično ime i nastaviti lozu svoje familije. Dečaci se odgajaju da budu povučeni, stidljivi i poslušni. Priprema ih se za život brižnih očeva. Oni pomažu svojim očevima, uče kako da brinu o ženama i kako da im udovolje. Oni postaju ogledalo u kojem se odražava snaga njihovih žena.
Eto, tako izgleda taj zamišljeni, naopaki svet. I on, često, jako iznervira muškarce. Naravno, nije to svet koji je potpuni opozit ovom našem. U ovom našem postoje prividi da su stvari drugačije. Ima žena u politici, i za volanom, i na važnim mestima. Taman toliko da se to može koristiti za argumente u raspravama.
Danas je 8. mart. Dan koji ne volim zbog onog u šta se pretvorio. Danas nije dan kad se poklanja cveće ženama jer ih volimo. Niti dan kada firma plaća večeru i daje prigodne poklone našim koleginicama. 8. mart je simbol borbe koju su mnoge žene vodile kroz istoriju. Borbe za priznavanje osnovnih ljudskih prava, jednake uslove rada i ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost. To je dan koji nas podseća da razmišljamo o poziciji žena u našem društvu i poziva nas na promene. I dan koji slavi dela hrabrih i odlučnih žena koje su igrale izuzetne uloge u istoriji svojih zemalja i zajednica.
Zato, drage žene, želim vam takav 8. mart!
