Nada
Ja pijem čaj, a on kafu, u malom, lepom kafeu. Radimo zajedno već nekoliko godina. Tradicionalno sednemo da “se nešto dogovorimo”, pa nas razgovor sam odvede, onako spontano, u neku stranu. Sve češće na vrlo lične stvari, privatne, unutrašnje.
Požalim mu se se ja, uz čaj, na neke brige i sekiracije. Vazda ih čovek ima, al' ih ne poteže uvek. Opet tradicionalno, dade mi niz dobrih opservacija. Pomaže to. Što bi Dostojevski rekao: “Vredi ti, brate, razgovor sa pametnim čovekom.” Jak je čovek. Stabilan. Bistar. To su vam prvi utisci kada ga upoznate. Ume dobro da sasluša, a i da ohrabri druge. Kao i mnogi ljudi koje poznajem, kao i ja, vodi mnoge borbe. Da zaradi dovoljno da može da sastavi početak meseca sa krajem. Ima dvoje dece. Prelepe dece.
Sin mu boluje od autizma. Priča mi on, uz kafu, o svom strahu. Strahu od sopstvene smrti. ''Kad ja umrem, kaže, ne znam šta će biti s njim. U našem sistemu ne postoji organizovana briga o osobama koje boluju od autizma. Sve je na roditeljima, dok su živi.''
''A posle?'' , pitam.
''Nema posle. Nema institucije koja će preuzeti staranje na sebe.'' Pogledam ga. Čekam na nastavak. Čekam na njegovu snagu, stabilnost, bistrinu, dok me misao o njegovoj smrti ne napušta. Mlad je, nekoliko godina stariji od mene. Pun života. A ja sedim s njim u kafeu, pijemo čaj i kafu, i razmišljamo o njegovoj smrti. Imaš li neki plan, pitam. ''Nema plana. Ima samo nada'', kaže.
Deca sa autizmom su često nadarena za neke stvari. Često mogu biti dobri sa brojevima, sistemima, matricama. Imaju prednost što dugo mogu da rade iste operacije. Moja nada ide u tom smeru. Nadam se da ću u njemu pronaći neki takav talenat i pomoći mu da ga razvije. Nadam se i da će se društvo menjati i razvijati, da će internet biti od pomoći. Ako bi mogao da radi neki takav posao, za neku firmu ili instituciju, od kuće, “online”, mogućnosti se mogu otvoriti... Ako bi mogao da platu dobije na neku internet karticu, da od kuće naručuje hranu i sve ono što mu je potrebno, onda bi uz malu pomoć rođaka ili angažovane osobe mogao da funkcioniše... Ako bi se napravio sistem podrške u smislu redovnog zdravstvenog praćenja, obilazaka, organizovanje putovanja i druženja, njegov bi život mogao da bude život i kada mene ne bude.
Mnogo je tih “ako” u onom što mi je rekao. Mnoge stvari za koje je vezana njegova nada ne zavise od njega. Zavise od države, društva, sistema, institucija. Ustvari, zavise od ljudi. To jest, od mene. I moje spremnosti da radim na tome da se nešto promeni. Nije mi rekao da to očekuje od mene. Ali sam shvatio da ja to očekujem. Od svih nas.
