Multietnika

 

Možda: Pa preseli se u Zvornik ili Vlasenicu, da vidiš kako je tamo!

 

 

Tuzla. Grad od 150.000 ljudi. Lepa čaršija. Korzo. Soni trg. Slano jezero. Ćevapi u “Limenci”. FM Jam i Frenkie. “Čaršijska česma”, u njoj bamije i boza. Kafe “Sloboda”, dobro mesto da se osećaš dobro. Tuzla, grad kojim se mnogi Tuzlaci ponose. “Zato što je multietnički”.  Nas dvadesetak. Skoro svi iz Tuzle, i ja. Tu smo već nekoliko dana. Razgovaramo o raznim stvarima. O stvarima o kojima se obično ne razgovara u tolikom krugu ljudi. O identitetima, nacionalnim, verskim, rodnim. O ratu, sećanjima i posledicama. O vrednostima i poštovanju drugih. Nije lako pričati o tome. Ali se poverenje izgradilo prethodnih dana, pa je puno lakše.

 

 

Većina mladih o kojima govorim su Bošnjaci i Bošnjakinje. Tu je i dvoje njih iz “miješanih brakova”. Mada ja ne znam šta se tu zapravo meša. Izgleda da je tu više pitanje njihovih porodica i familije nego njih samih. Sve sam uvereniji u tu mogućnost, ali o tome drugi put.  Troje mladih su Srbi, iz okoline Zvornika.

 

 

Tu je i jedna devojka, Hrvatica iz Tuzle. Rođena tu, odrasla tu, u ratu bila tu. Kao i njeni roditelji. Urbana devojka, šarena, sa pirsingom i emo frizurom. Dobro se snalazi u grupi, nema problem da izrazi svoj stav. Promišlja pre nego što krene da priča, bez žurbe, javi se za reč, i iznese svoj stav. Odlično to radi, s merom, u pravim trenucima. Razgovaramo o tezi “multietničko Sarajevo”. Šta to znači. Koliko jeste, a koliko nije… A kako je u Tuzli, pitam?

 

 

I krene priča, ona gore pomenuta, o očuvanoj multietničnosti, jednakim mogućnostima, o tome da niko ne obraća pažnju ko si i šta si. O “dobrim” i “lošim” ljudima bez obzira na nacionalnost - starom uporištu spuštanja lopte kada se priča o ovome povede. Ohrabrujuće zvuči ta priča, skoro uvek. I javi se ona, Hrvatica iz Tuzle. Kaže, dobro joj je u Tuzli. To je njen grad. Ali, kaže i da nije baš uvek tako kako sad zvuči u ovoj priči. Kaže da se ne oseća uvek ravnopravnom i prihvaćenom. Na fakultetu, na šalteru, u kafiću, u komšiluku. Kaže to tu, u sigurnom prostoru, u izgrađenom poverenju.

 

 

I onda se desi ono što se najčešće dešava u tim situacijama. Ostatak ljudi iz Tuzle počinje da joj objašnjava da to nije tačno, da nije tako. Uvrede se, uznemire, reaguju. Zvuči kao da ih je upravo izdala, uvredila. Ljudi žele da odbrane ono u šta veruju. Ono što znaju da jeste. Ono što žele da jeste. Nije to čudno. Neko je jednom rekao: kvalitet života i osećaj sigurnosti u nekoj zajednici meri se prema kvalitetu života najmanje i najugroženije manjine u toj zajednici. Dakle, kada bismo upitali one kojih je brojčano, ili javno, najmanje u zajednici, mogli bismo saznati kakvo je stanje stvari u njoj. 

 

 

Čini mi se da je kod nas procena kvaliteta života manjine pomalo izokrenuta.  Većina procenjuje da je manjini dobro. A manjina najčešće ćuti. Ili kaže da je tako. Možda i zbog toga što je stvarno tako.

 

 

Dobro je pitanje u kojim uslovima bi nam ljudi odgovorili iskreno? Zato što se možda ne osećaju sigurno da na to pitanje odgovore u potpunosti. Iz mnogo razloga: ne žele “da se ističu”, ne žele da “sebi naprave problem”, ne žele da “ugroze ono što već imaju”, ne žele da “provociraju”. No, još bolje je pitanje šta kad nam odgovore? Je l' to napad? Nešto što nas ugrožava? Ili poziv koji treba iskoristiti, poziv da stanje učinimo još boljim?

 

 

Činjenica je da je u Tuzli i Sarajevu bolje nego u drugim gradovima u BiH. Ali ta činjenica ne znači da je tu proces završen. Da nema više šta da se poboljšava. Uopšte to ne znači. Znači samo da se povećavaju šanse da nam oni koji su u manjini kažu kako im je stvarno. Budimo srećni ako je tako. To znači da stvari idu na bolje.