Ljubljenje bližnjeg svog
I naš izgled je važan za priču: ona ošišana skoro do glave, na keca, ja bradat i dugokos.
Nailazi neki automobil, vozač nas već vidi. Prekidamo ljubljenje i ja hitro počinjem da izvodim onaj pokret rukom, kao da tapšem košarkašku loptu o beton. Računam da je to univerzalna poruka vozaču da uspori i stane.
On naglo dodaje gas dok nam se približava, i prošiša pored nas. Taman da opsujem, vidim da usporava. Zaustavlja se, rikverc svetlo, vraća se. Pored njega žena, na zadnjem sedištu dvoje dece. Otvara prozor:''Izvini, brate, ja mislio dva muškarca se ljube pa dado' gas, da zaštitim decu, da ne vide...''
Uplašio se, vidi se. Srdačan čovek, dobronameran, lepo nas je uputio, levo, i samo pravo. A i imao je sreće. Stvarno je moglo da se desi da njegova deca vide „ono“. Dobro se završilo.
Puno godina kasnije, pita me sin (ono sam se sa njegovom budućom mamom ljubio) zašto sam išao na Prajd.
''Zato što ne želim da ljudi trpe nasilje zbog onog što su.''
''A zašto neko hoće da ih bije?''
''Zato što neki ljudi dozvoljavaju sebi da odlučuju o tome ko koga može da voli.''
''Pa, jel moraju oni da govore koga vole, što se ne sakriju?''
''Da li ti želiš da se držiš za ruku sa osobom koju voliš, i da se ljubiš?''
''Da.''
''Pa, kada dva muškarca ili dve žene to urade u ovom gradu, psuju ih i tuku na ulici.''
''A ko su bili ovi koji su napadali policiju i vas dok ste bili tamo?''
''Navijači, desničarske organizacije, predstavnici crkve, neki koji sebe zovu vernicima, klinci...''
''Nije mi jasno, ko ih je zvao, kako su se sakupili?''
''E, to je, vidiš, pitanje na koje svi znaju odgovor, ali ga traže na pogrešnom mestu. Svi mi smo odgovorni za to što su oni tu.''
Vrlo rado polemišem sa ljudima „u veri“ o ovom pitanju. O homoseksualcima. I, naravno, sevaju citati iz svetih knjiga, Sodomi, Gomori, grehu, spaljivanju i uništenju.
Spominje se „Maestralni Organ“, kako ga nazva vrli vladika u svom ratnom pokliču protiv „parade bluda i srama“, organ kojeg nam je „...Bog dao da se množimo, a ne za fekalije...“. Ali, ima i drugih tema. Ja, recimo, volim da se raspitujem o pravu čoveka da sudi u ime Boga. Ono kao: otkud tebi pravo da proceniš ko će u raj, a ko u pakao? Zar svete knjige ne kažu da samo Bog o tome može da sudi? Da se nisi uzoholio pa sebi dozvolio da ti o tome odlučuješ?
A volim i da pitam o odgovornosti za nasilje, npr: a ako to što ti govoriš podstiče i ohrabruje ove klince i navijače da nasrću i žele da ubiju, kako ćeš to pred Bogom objasniti? Jel ti On to rekao da u Njegovo ime tvoriš? Hoće li ti „gore“ biti dovoljan alibi pop koga citiraš, ili verska organizacija koju slediš? Govoriš u Božije ime i sipaš mržnju, osudu i bes, ide li to tako, verniče moj?
Zakačim malo i Hrista kao ideal vere kome vernici teže. Narušim malo ideju o tome da nam je osnovna fukcija da se množimo. Pozovem se malo i na monahe, duhovnost, te na izbore koji nam vera nudi.
I onda nastane onaj tuc-muc, pa neko pravdanje i pojašnjavanje, pa neki nejasni argumenti, pa zaćute.
No, lako je sa vernicima koji imaju želju da budu dobri ljudi, pa se, koliko-toliko, preispituju. Teže je sa onima koji ne promišljaju dublje od onog što čuju od svojih klerohuškača. Njih ova moja pitanja ne zanimaju jer dolaze od „đavola koji im ubacuje smutnju u pravilno resuđivanje“. Od njih odustanem.
Vrlo rado polemišem i sa „običnim“ ljudima o homoseksualnosti.
I, naravno, na tapetu je Majka Priroda, opstanak vrste, razmnožavanje i bolest.
Ja ispričam o svojoj prijateljici koja se dobro seća kako se sa osam godina zaljubila u Snežanu (onu iz priče o sedam patuljaka), a ne u princa. Pa ponešto o dečaku koji se od malena oblači u žensku odeću (svi se sete ponekog koji je isto tako...). Pa malo o tome da se ljudi rađaju takvim, da ih ista ta Majka Priroda stvara.
Dodam malo o životinjama i homoseksualnosti. Furam se na Sokrata, pa i ovde forsiram pitanja: da li svi ljudi imaju pravo na ljudska prava? Da li su lični stavovi o nečemu iznad ljudskih prava? Šta ćete ako vaše dete bude ili jeste homoseksualac?
I uspeva to. Čuju ljudi. Eno, onomad, na slavi kod burazera, promeni čovek stav od „vešanja na banderu“ do „nek rade šta 'oće, ali ja to ne podržavam“. U samo nekoliko sati. Nije mala promena.
Vratimo se samo malo na onog vozača sa početka priče, i njegovog straha. Čega se bojao? Da će to što se dešava na putu nauditi njegovoj deci? Ili toga da neće znati šta da odgovori na pitanja koja bi usledila?
Rekao bih, gledajući njegovu reakciju, da je ono najgore što je moglo da proizađe iz tog susreta sa muškarcima koji se ljube, ono što bi on objasnio svojoj deci u nastavku putovanja.
Ništa im se neće desiti, dobronamerni čoveče, ako vide dva ljudska bića kako se vole.
Ali hoće, i njima i svima nama, ako ih učimo da se boje, da preziru i da mrze.
