Lečite homofobiju a ne seksualnu orijentaciju
Moja prva asocijacija na reč homofobija nije ni neznanje, ni predrasude i stereotipi, ni Parada ponosa, ni antidiskriminatorni zakoni ili gej brakovi. Moja prva asocijacija na reč homofobija je nasilje. Apsolutno sam uverena da je ovakav tok mojih misli posledica života na našim balkanskim prostorima te prečestog prisustva upravo tog ekstremnog fizičkog nasilja prema pripadnicima seksualnih manjina, odnosno osobama koje su drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Gej parade u Beogradu i Zagrebu, Sarajevski Queer festival, pojedinačni slučajevi premlaćivanja gejeva i lezbejki ispred noćnih klubova, kafića, napadi na aktiviste – samo su neki primeri kada smo bili svedoci manifestacije mržnje odnosno brutalnog fizičkog nasilja prema LGBT osobama (lezbejke, gej muškarci, biseksualne i transrodne osobe). Ne čudi zato da su, po jednom istraživanju medija, upravo LGBT osobe društvena grupa koja dobija ubedljivo najmanje prostora u medijima da govori sama o sebi, a u isto vreme i grupa prema kojoj je u najvećoj meri dozvoljena upotreba govora mržnje.
Moramo znati da kada govorimo o seksualnoj orijentaciji, zapravo govorimo o ljudskom pravu, a za promociju, zaštitu i poštovanje ljudskih prava je zadužena država odnosno njene institucije. Ono što je manje više zajedničko bivšim jugoslovenskim državama je postojanje nekakvih zakonskih odredbi i propisa koji štite prava seksualnih manjina tj. zabranjuju diskriminaciju i nasilje. Ono što je takođe zajedničko ovim društvima jeste da su sve ove postojeće mere uglavnom mrtva slova na papiru kada dodje do primene istih pa se osnovna ljudska prava LGBT osoba zapravo krše na svakodnevnom nivou. Sa izuzetkom Slovenije, naravno.
Žalim slučaj, ali homofobija se najmanje iskorenjuje dizanjem ruku u parlamentu i izglasavanjem nekakvih zakona pod pritiskom evropske i međunarodne zajednice. Edukacija, državne kampanje, jasne poruke podrške gej-lezbejskoj populaciji od strane političara, te beskompromisna primena usvojenih zakona kada su oni prekršeni, akcije su koje dovode do promene društvene svesti i menjanju stavova prema ovoj manjinskoj grupaciji. Da stvar bude komplikovanija, homofobija je samo deo šireg diskriminatornog koncepta, i obično ide ruku pod ruku sa nacionalizmom, ksenofobijom, seksizmom – ukratko sa strahom, mržnjom i nasiljem prema svemu što se doživljava kao drugačije, te kao takvo, ugrožavajuće po većinu.
Ipak, to što se većina ne slaže sa održavanjem Parade ponosa ili smatra da gejevima i lezbejkama treba zabraniti da doniraju krv – ne daje alibi državi za nastavak sistemske diskriminacije, već baš suprotno – signal je onima koji vode jedno društvo na kojim pitanjima moraju najnapornije raditi da bi se ta diskriminacija potpuno suzbila.
Na primeru bi to izgledalo ovako - pravo je većine da se ne slaže sa održavanjem Queer festivala ali je dužnost države da obezbedi njegovo sigurno održavanje, odnosno da kazni sve one koji taj festival nasiljem spreče.
Godinama, širom sveta, 17. maj se obeležava kao Međunarodni dan protiv homofobije. Ovaj datum je značajan je jer na taj dan 1990. godine, Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih oboljenja i na taj način i zvanično zapravo poslala poruku da nije reč ni o kakvoj bolesti, već o jednom varijetetu ljudske seksualnosti.
Poruka državama na ovaj dan je zato vrlo jasna i kratka - homofobiju treba lečiti, ne seksualnu orijentaciju.
