Cigani i Šiptari
Nebitno je da li ne umeju ili ne žele da čuju. Jednostavno, ne dopire do njih, šta god da kažem i kako god da kažem. I ne mislim ovde na ljude koji imaju fizički problem, ljude sa oštećenim sluhom, već na one kojima je organ sluha funkcionalan.
I, eto, vladam se tako, po svojim naravoučenijima. Ponekad to primenim u banalnim situacijama, komšijskim pričama, dobronamernim savetima, a ponekad i u ozbiljnijim situacijama, kad neko krene da sipa predrasude, stereotipe, neutemeljene tvrdnje, poluinformacije i slične stvari. Procenim i odlučim da se isključim.
Te moje procene su, naravno, samo moje. I verovatno , povremeno i pogrešne. Računam s tim da ponekad i sam uskratim ljudima mogućnost da nešto čuju. Ali, šta je tu je, ne može se stalno i za svakog. Tako se pričuvavam. Pretpostavljam da i neki drugi tako mene uskrate.
A ove druge situacije, kad mislim da nešto valja pričati, o njima je ovde reč. O ljudima koji čuju.
Pre neki dan, sedim s drugarom, često polemišemo, kvalitetno, dobar lik, u bašti jednog kafića. I tu krenusmo, ne znam tačno kako, preskačem sad taj uvodni niz asocijacija i prelazim na esenciju:
Pa i oni za sebe i između sebe koriste reč „Ciganin“.
Koji „oni“?
Pa Romi, odnosno Cigani. Na njihovom jeziku Rom znači čovek, ne označava naciju.
A šta na tvom jeziku znači „Ciganin“?
Pa Ciganin, pripadnik ciganskog naroda.
Jel? A šta misliš, zašto navijači Partizana Zvedine navijače zovu „Cigani“? Ono kao, misle na pripadnike jednog naroda, naroda koji je kao i svaki drugi narod?
Što to sad?
Pa zašto ih ne zovu „Šveđani“ ili „Finci“? Kako su baš izabrali to „Cigani“?
Pa da bi ih uvredili i ponizili.
Eto, u našem jeziku je ta odrednica „Ciganin“ nešto što vređa i ponižava.
Jeste, brate, stvarno, ima i ono kad kažu ljudi za nekog da je Ciganin, uvek je to nešto kao loša konotacija.
Znači, kad u našem jeziku neko govori Ciganin, ta reč nije samo nacionalna odrednica, zar ne?
Nije. To je više ono, gadne konotacije nosi, lopov, prljav, smrdi, laže...
Pa eto, zašto bi onda Romima bilo ok da ih mi zovemo Cigani ako to u našem jeziku ima takvu konotaciju?
Komplikovano je, recimo, moj drugar Paja, zajedno smo odrasli, za sebe kaže da je Ciganin, i ja ga zovem tako, oduvek. I nikad nije prigovarao zbog toga.
Možda zato što ti veruje i što zna da ti ne misliš u ovim gore konotacijama o njemu. I meni je drugar sa Kosova, Luli (Ljulji), rekao da mu je ok da ga ja zovem Šiptar. Ali mi je napomenuo da je to zato što zna da smo prijatelji i da ja pod tim ne mislim ono što većina Srba misli kada kaže Šiptari: nekulturni, glupi, zaostali, kote se k'o zečevi. Ali ipak sam odlučio da ne koristim tu reč.
Pa zašto, ako ti je već rekao da mu je ok?
Pa zato što bih onda morao stalno da objašnjavam okolini celu ovu priču.
Dakle, trebalo bi raditi na dekonstrukciji značenja tih reči kod nas. Da one prestanu da nose tu konotaciju, i da postanu ono što jesu, samo reči, nacionalne odrednice.
Ne znam koliko je to sada moguće. Recimo, u Nišu Srbe koji su došli sa Kosova u poslednjoj deceniji zovu Šiptari. Šta misliš zašto?
Pa zato što ih ne vole i što smatraju da su loši ljudi.
Jeste. I da bi ih označili kao nekulturne i zaostale, da bi pokazali prezir prema njima i njihovim navikama. A najviše da bi ih pokazali nižim od sebe. I eto, ponovo imamo da se ta reč „Šiptar“ koristi kao nešto što vređa, a ne kao nacionalna odrednica.
Brate, to stvarno jeste, pa i moja keva je rekla za jednog Srbina sa Kosova da je pravi Šiptar.
Eto, popričaj s njom zašto je to rekla i biće ti jasno sve.
Idi bre, sad si me ispreskakao ovde. Moraću i s Pajom da popričam ozbiljno. A baš nam je dobro išlo to sve. Sad ću svaki put kad pričam s njim da razmišljam o ovome.
Ma jok, samo prvih par puta, kasnije će ti biti prirodno da govoriš Romi i Albanci.
Mnogo mi je drag taj čovek. Ume da čuje. Često smo u obrnutim ulogama u razgovoru, svašta naučim od njega. Između ostalog i to kako da slušam.
