Položaj žena u Srbiji: Žrtve tranzicije i nasilja
Svaka druga žena u Srbiji trpi neki vid nasilja, najzastupljenije vrste su psihičko i emocionalno nasilje, ali jedan oblik obično biva praćen drugim vrstama ugrožavanja; postoji i fizičko i seksualno nasilje u porodicama, čemu su i deca prinudni svedoci.
Seksualno nasilje, pogotovu porodično, najteže se prepoznaje i o njemu se najviše ćuti. Tako je, prema istraživanjima srbijanskih nevladinih organizacija i državnih institucija (Republički zavod za statistiku, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova), partnersko, porodično nasilje najzastupljenije; u takvim odnosima je tokom 2014. zabeleženo ubistvo 22 žene. One su, uglavnom, žrtve muškaraca koje su poznavali, a među njima većinu čine one koje su se ranije obraćale državnim ustanovama, ne bi li one i deca dobile bilo kakvu zaštitu od nasilnika.
Među najčešćim uzrocima nasilja izdvajaju se bolesti zavisti, pogotovu alkoholizam, nekažnjivost nasilja, ekonomska zavisnost žrtve, ili čitave porodice od nasilnika. Neke od žrtava su spominjale i učešće u ratu i neku vrstu posttraumatskog stresnog poremećaja, odnosno "vijetnamskog" sindorma.
Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović ukazuje na to da je nasilje nad ženama i devojčicama najčešći oblik kršenja ljudskih prava. "Žene čine jednu od najosetljivih društvenih grupa, u riziku su da budu i diskriminisane, i žrtve porodičnog, ili partnerskog nasilja. Podaci pokazuju da je u Srbiji, kao i u regionu i šire, jedna od tri žene prebijena, prisiljena na seksualni odnos, ili je doživela neki drugi vid zlostavljanja, a nasilnik je najčešće muškarac iz bliskog okruženja", ističe Snežana Paunović.
Progon kao vid diskriminacije
Primenjuju se samo neke od predloženih mera kojima bi trebalo nasilje nad ženama svesti na najmanju moguću meru, iako je, ističu aktivistkinje NVO, i jedna diskriminisana žena previše.
Policajci su u nekim sredinama prošli kroz obuku za pomoć ženama - žrtvama nasilja, ali bi, prema oceni ženskih NVO trebalo u Krivični zakon uvesti meru udaljenja od žrtve i pre nego što pravosuđe odluči da li će voditi sudski proces, jer su ti procesi često predugi i neefikasni. Državni organi, takođe, u skladu su sa Akcionim planom Vlade Srbije za sprčavanje diskriminacije, preuzimaju i druge mere koje se mogu okarakterisati kao niz početnih koraka, kakvi su i pomoć sigurnim kućama edukaciji i kao ekonomskom osamostaljivanju žena.
"Jako mnogo bi pomoglo ženama da postoje mere zaštite - mogućnost da policija iseli nasilnika iz kuće na deset dana i tako ostavi prostor ženi da odluči da li će voditi sudski postupak. Zahtevamo i da se u Krivični zakonik uvede krivično delo koga tamo nema, a to je progonjenje. Krajem ove godine u Zaječaru je ubijena devojka koja je bila progonjena, ubio ju je progonitelj. Već dve godine pokušavamo da se to krivično delo uvede i verujemo da ćemo uspeti. Imamo i zahtev za izmenu krivičnog dela silovanje - to je zastarela definicija, iz nje bi trebalo izbaciti prisilu i aktivan otpor. Žrtva se često 'zaledi' i iz straha ne može da pruži otpor. Zatim, kod nas se kao silovanje tretira jedino penetracija, ne i silovanje učinjeno predmetima, čak ni kada je reč o deci. I za silovanje u braku se goni po službenoj dužnosti. Nemamo krizne centre za žrtve silovanja, što bi bilo jako važno; žene same moraju da plaćaju preglede, ne postoji kontraceptivna pilula "posle", to je užasno težak postupak za žene i zato veoma mali broj, nekih šest odsto žrtava, prijavljuje silovanje",
naglašava Bobana Macanović, koordinatorka Autonomnog ženskog centra.
Trome institucije i tragične posledice
Ona ističe da se Centru obraćaju žene "koje su već pretrpele nasilje i nisu uspele da se od njega zaštite kroz institucije". Ocenjuje da treba "razviti politiku protiv diskriminacije marginalizovanih grupa žena Romkinja, žene sa invaliditetom, migrantkinja, lezbejki i drugih, u postupcima prijavljivanja, procene i procesuiranja rodno zasnovanog nasilja. Osigurati, takođe, za osobe sa invaliditetom fizičku dostupnost ustanova nadležnih za zaštitu žrtava nasilja, uključujući i prihvatilišta.
"Ženama je u ovom patrijarhalnom društvu teško da kažu šta im se dogodilo, jer društvo je sklono da osuđuje žene. Dajemo im psihološku podršku da, ukoliko odluče da prijave slučaj, kroz institucije prođu lakše, pružamo pravnu pomoć, čak i zastupamo žene u onim slučajevima u kojima je velika disproporcija moći", kaže naša sagovornica.
Policijski podaci ukazuju na to da su na području Srbije za tri meseca 2014. godine podnete 923 krivične prijave za nasilje u porodici, od čega je 96 u Policijskoj upravi Beograd.
Advokat Savetovališta protiv nasilja u porodici Tijana Kostić ocenjuje da bi žene trebalo podržati da više prijavljuju nasilje, jer su one vrlo često obeshrabrene kada ne naiđu na adekvatnu pomoć u policiji i drugim institucijama.
Jedan od slučajeva koji dokazuje društvenu atmosferu i nekažnjivost silovanja, te prikazuje žrtvu kao krivca, je sadržaj udžbenika Krivično pravo, na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Autor, redovni profesor Branislav Simonović, ni posle intervencije poverenice za ravnopravnost Nevene Petrušić, nije iz knjige izbacio sledeći diskriminatorski sadržaj: "U praksi su ređi slučajevi da žrtva silovanja nije dala doprinos nastanku krivičnog dela i da se pre izvršenja dela nije poznavala sa učiniocem. Tada se njen doprinos nastanku krivičnog dela najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju (usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima, putovanju autostopom), čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela, npr. silovanja, razbojništva".
Profesor -Doktor -Branislav Simonović
Nekažnjivost silovanja
Ocena univerzitetskog profesora je da "ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja, bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije".
"Motivi za podnošenje lažnih prijava za silovanje mogu da budu različiti: ljubomora (na primer devojku je ostavio mladić sa kojim se zabavljala), opravdanje pred mužem ili momkom jer je žena zatečena u dobrovoljnom snošaju, kako bi se opravdala vanbračna trudnoća, da bi opravdala polnu bolest, pokušaj da se određeno lice primora da sklopi brak, kako bi se ostvarila određena imovinska korist (na primer, očekivala se materijalna korist iz ljubavne veze, pa kako se ona nije ostvarila, sledi lažna prijava za silovanje)."
Autor takođe ističe da "uzrok u podnošenju lažnih prijava treba tražiti i u fantaziji ženskih osoba i želji za senzacionalizmom".
Služba Poverenika je u toku postupka utvrdila da je iznošenje ovakvih stavova u univerzitetskom udžbeniku suprotno propisima o zabrani diskriminacije, jer se podržavaju predrasude, običaji i društveni obrasci ponašanja zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, žene omalovažavaju i vređa njihovo dostojanstvo. Profesoru Simonoviću je preporučeno da iz udžbenika ukloni ovakve sadržaje, kao i da se ubuduće "uzdržava od širenja ideja i stavova koji su zasnovani na stereotipnim ulogama polova". Međutim, s obzirom na to da on nije postupio po preporuci, poverenici je ostalo na raspolaganju samo da, u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, o tome obavesti javnost.
Diskriminacija iz prošlosti
Žene su, prema rezultatima istraživanja Republičkog zavoda za statistiku okončanog krajem 2014., izložene i teškim oblicima socijalne diskriminacije i ugroženosti na radnom mestu koja ih vraća u davna vremena prvobitne akumulacije kapitala i početke borbe za ženska prava.
Najzastupljenije su u kategoriji izdržavanih lica, 57,6 % što ih čini u velikoj meri zavisnim i podložnim diskriminaciji i nasilju u porodici.
Kao glavni izvor prihoda penziju ima 57% žena.
Žene čine 50 % svih korisnika starosnih penzija, a dve trećine korisnika invalidskih penzija čine muškarci. U oba slučaja, žene u proseku imaju manju penziju, i to starosnu nižu za 20 odsto i za 16 odsto invalidsku.
Žene koje su bile zaposlene žive u proseku dve godine kraće od muškaraca, dok je među korisnicima socijalne pomoći 55 % odsto žena. Muškarcima je glavni izvor primanja zarada, 58 odsto, zatim naknada za nezaposlena lica, 60 odsto, te prihodi od imovine 63,8 odsto.
Više žena završi osnovne, srednje, ili visoke škole, ali muškarci više zarađuju u svim kategorijama obrazovanja.
Dokaz da je socijalni položaj žene u društvu, prema podacima Zavoda, učinio od žena najbrojniju diskriminisanu grupu među građanima/građankama, su i podaci Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde. Među punoletnim licima koja su 2013. godine osuđena za nasilje u porodici 95% čine muskarci, a pet odsto žene.
Istraživanja i neprestano praćenje diskriminacije i dosad su bili dobar, kažu izrađivači modela i aktivistkinje nevladinih organizacija, "alat". Njihov kvalitet, međutim, nije pratila adekvatna zaštita žena, posebno onih koje su bile i dvostruko diskriminisane (Romkinje, osobe sa invaliditetom, lezbejke,). Dok se stanje u ovoj oblasti istinski ne popravi i ne postane društveni posao od prioritetnog značaja, ostaju tek činjenice, ne i kvalitativan pomak - da su žene najveće žrtve svih teških društvenih procesa, od besmislenih ratova, do brutalne tranzicije.
