Mahalska djeca
Zavoleo sam Sarajevo, negde oko dve'iljadite, dok sam živeo i radio u njemu. Nije mi trebalo puno, samo nekoliko dana.
Prvog dana sam prošao kroz čaršiju, kupio pitu tražeći „trista grama“, na kiosku kupio Drinu i „Oslobođenje“, ušao u granap, tražio „hleb“, i nastavio ka Bentbaši, na posao. Ni slutio nisam da sam ostavio „utisak“ za sobom, tog dana, na trasi kojom sam prošao.
Drugog dana me, dok sam ulazio u istu buregdžinicu, momak koji tamo radi upitao: Je'l beše ono „trista grama“? Na kiosku nisam imao sitno, pa me je prodavac „upisao“ za novine i cigarete. A kad sam ušao u onaj granap, prodavačica mi odmah reče da je „nestalo hleba“. I nasmeja se.
Trećeg dana mi je momak u buregdžinici rekao: Jarane, zaboravio si fasciklu juče, ovdje! I stavio ispred mene trista grama pite bez da naručim. A na kiosku je radio neki drugi čovek. Rekoh mu da sam ostao dužan juče, on me odmah nađe na nekom spisku, dole, ispod pulta. Nisam odoleo, pa sam pitao: A šta piše, kako znate da sam to ja?
Pa evo, piše: Slovenac, dvije i po marke!
Eto, nije teško zavoleti Rajvosa. Kad ono tako lako zavoli vas. Uvek kad me pitaju ljudi o Sarajevu ja ispričam ovo. I ljudi se razneže i kažu: Toga ima samo u Sarajevu.
Volim i Beograd, već dvanaest godina živim u njemu. Takoreći izgradio sam život ovde. Volim nemir i brzinu koje nosi život u Beogradu. A volim i mir koji mogu naći uvek kad ga poželim. Uživam da posmatram Beograd dok hodam, da ugledavam detalje na fasadama, vrata na haustorima, dvorišta između starih zgrada. Od prvog dana sam se osećao delom ovog grada, u koji sam došao da živim i radim.
Ovih dana aktuelna je priča o jednom filmu koji se još nije ni pojavio. Ali pojavio se trejler. U njemu jedna uber-ultra-mega-urbana ikona grada Beograda vapi za vraćanjem kulure grada Beogradu, i mrzi seljake koji su joj uništili grad. I ide ulicom i viče da se svi vrate u svoja sela iz kojih su došli. Nije to nova pojava u Beogradu. Taj „vapaj“ možete čuti na raznim mestima i od različitih ljudi. Eno, onomad, kad se po gradu dešavao (sad već tradicionalni) obračun huligana i policije povodom ideje o održavanju Prajda ljudi su se, ono baš ponosili policajcem koji smandrljava nekog huligana uz povike: Moj si Beograd došao da rušiš, a?
Nekako je to ljudima bilo dirljivo i romantično. Proglasili su ga za heroja. Nagradio ga i Ministar. Šerovalo se to po društvenim mrežava, komentarisalo. Heštegovi su bili: hrabrost, ljudskost, zaštita manjina, policajac za primer i tome slično.
No, policajac je rekao i uradio mnogo više od toga. Rekao je da je neko „došao“ da ruši „njegov“ Beograd. Dakle, tu se podrazumevalo da je to nasilje „došlo“ odnekud u ovaj grad, najverovatnije iz nekog sela, ili neke zabiti koja generiše nekulturu, primitivizam i mržnju. Došlo je da ugrozi, razori onu kulturnu, tolerantnu i urbanu bit koja je ugrađena u svakog onog čiji su roditelji rođeni „ovde“ . Baš tako, roditelji, „rođeni Beograđani“, jer roditelji tih roditelja najčešće nisu rođeni tu.
Oduvek sam u glavi imao onaj „biiip“ kada neko naglasi broj svojih kolena i generacija rođenih u nekom gradu. Ono sarajevsko „Niđe veze“ apsolutno definiše sve što mislim o tome. To meni jeste informacija, ali nije povezana sa kvalitetom osobe, jer nema i nikad neće imati veze sa tim. No, može imati veze recimo sa nekretninama koje će ta osoba naslediti, od roditelja, njihovih roditelja, neke neudate tetke ili dedinog brata. Ja taj nasledni niz u Beogradu nemam, pa se tu dobrano razlikujemo, nema dileme.
Nema veze „rađanje na asfaltu“ sa kulturom, niti sa razumevanjem koncepta ljudskih prava, niti sa jazz muzikom, niti sa razumevanjem različitosti. Znam mnogo urbanovišegeneracijaša koji nemaju pojma o tim vrednostima. I obratno, nema veze „rađanje na njivi“ sa turbo-folkom, nasiljem, homofobijom i nekulturom. Nebrojeno onih koji vuku ovo društvo napred, upravo pripada skupini onih koji su „došli“. Tako je bilo, tako će i biti.
Procenat onih koji razumevaju i podržavaju različitosti, odgovorno tvrdim, jednak je i u Babušnici u kojoj sam odrastao, i u Nišu gde sam se školovao, i u Sarajevu u kom sam naučio mnogo o životu, i u Beogradu u kome sam napravio život.
No, da se vratim na Sarajevo u kom, gle čuda, stvari ne funkcionišu ni malo drugačije. Pre neki dan jedan moj jaran objavio status na Fejsbuku, uz ponudu ljudima da nastave rečenicu koju je započeo. I ljudi krenuli da se šale, onako kako samo Sarajlije umeju. Kaže on: "Ja sam rodŽen ovde, došli ovi seljaci... - nastavi rečenicu ako si rodŽen”
I onda kreće:
“sbrda sišli nakotili se ovd’”
“nemogu poso odnjih nać a ja mahalsko djete ocam”
“ma ne pismeni svi, a hoče poso”
“i zapnu završe škole iškolaju se i nađu sebi posao u tvojemi rodnom gradu.. a gracka raja s kahve na kahvu mrsi muda i žali se”
“Nekadsam bijo gospodin sa svojime društvom po gradu sehodalo danas omladina neče dase ugleda na naske stariju gospodu gracku treba dase imadne obzira i dase obazru mlada dijeca tuj”
I juče se, k'o naručen, pojavi napis u novinama da „pravih Beograđana nema više od 1000“ uz prateći intervju sa gospođom, petokolenašicom, čiji je pradeda lovio divlje patke na Slaviji. Napravili pravi Beograđani i neko udruženje „Jezgro“, da okupe stare porodice, da pričaju o precima i popisuju potomke. Najzad mi se i pojam „treš-romantizam“ ukaza jasnijim i bližim.
A nema zgoreg da ovde spomenem slučaj kad je moja prijateljica iz Sombora, dok je stajala u redu za plaćanje na kasi, čula jednog namrgođenog pripadnika „građanskog sloja“ kako govori:
Dosta mi je ovih dođoša!
Te mu odvratila:
Pa, gospodine, svi su nekad odnekud došli.
