Dnevnik protesta: 5 dana talasanja

 

Počelo je baš kao što su počeli JMBG protesti prošle godine. Zapravo, za mene su tako počeli.

 

Još od nekih 10 ujutro sam počeo da se dopisujem sa ljudima preko Facebooka. Dan ranije smo se vidjeli ispred zgrade Vlade KS. Tada se okupilo malo ljudi. Doduše, informacija je bila kasno objavljena, ali bitno da je napravljen prvi korak. Čitave prethodne večeri je šerovana informacija: Ispred zgrade Vlade kantona u 13h. Svi su to ponavljali kao mantru. 

 

Nisam znao šta da očekujem, ali sam znao koga ću naći tamo. Staru raju sa JMBG protesta - mojih prvih u Sarajevu. A onda hladan tuš. Ispred zgrade Kantona je bilo možda stotinjak ljudi. Počeo sam da psujem u sebi. Zar je samo sto ljudi nezadovoljno? Zar samo sto ljudi želi da podrži Tuzlake?  

 

Na trenutke je situacija bila na ivici sukoba, a onda se smirila, a zatim opet. Taj prvi dan se nekako završio. Nešto mi je govorilo da se Sarajevo probudilo, ali ne dovoljno. Letela su jaja na zgradu kantona, bilo je suzavaca i zapaljenih kontejnera. 

 

Već tog dana se mogao nazirati medijski diskurs koji će biti forsiran. Govorilo se i pisalo o ''vandalima'' i ''huliganima'', a da se niko nije sjetio da pita ko su oni i zašto su nezadovoljni. Svi su pozivali na nekakvo dostojanstvo i mir. 

 

Te večeri sam do kasno razgovarao sa suprugom. Oboje smo se složili da ako i narednih dana bude “blago” i dostojanstveno, nismo ništa uradili. Nema mesta više za dostojanstvo, jer smo ga davno izgubili. 

 

 

 

Novi dan, nova nafaka. 

 

Došao sam do redakcije. Pravili smo planove, kako ćemo pratiti događaj. 

 

Protesti su bili zakazani za 13 h, kao i prethodnog dana. Izašao sam nešto ranije. U ulici La Benevolencije sam primetio veći broj pripadnika specijalnih snaga. Uveliko su se pripremali. Oko zgrade kantona je već bila postavljena žuta traka - STOP POLICIJA! Svuda su bili specijalci. 

 

Ovaj put je bilo mnogo više ljudi, ne previše, ali dovoljno. Prošetao sam kroz masu. Po prvi put sam osetio vibracije drugih ljudi. Kod nekih je bila očigledna nervoza. Neki su se vrtili u krug i nervozno poskakivali. 

 

Tražio sam dobru poziciju za snimak. Dok sam hodao osluškivao sam šta ljudi govore. Bilo je kao u osinjaku. Stao sam na par metara od kordona.  Nekoliko penzionera je stalno pozivalo na mir. Govorili su da se ne smije bacati kamenje. Iz mase su vikali da djecu ne treba udarati i da policija ne sme da bije djecu. Sukob je na pomolu.  

 

Ne sjećam se, ali mislim da je prvo poletela neka manja flaša, zatim kamen. Bum! Masa je eksplodirala. Policajci su bili zasuti kamenicama. Branili su se štitovima. Čula se vriska. Ljudi su bežali glavom bez obzira. A onda je policija krenula u napad. Pendrecima su udarali u štitove, ne bi li napravili buku - psihološki momenat. Našao sam se između njih i demonstranata. Još kamenica. Jedna mi je proletjela pored glave. Morao sam na stranu. Povukao sam se do Doma sindikata. Nisam gasio kameru.   

 

Policija nas je sve satjerala do glavne ulice. Kamenice su i dalje letjele. Gledao sam kako čovek pada pokošen. Srce mi je ubrzano lupalo. Nisam znao šta je bitno. Da se vratim, ili da objavim snimak što prije. U redakciji me zatekla vijest da je direktor pogođen u glavu. Završio je sa tri kopče. 

 

Kada sam završio posao u redakciji, ponovo sam izašao napolje. Zgrada Kantona je gorijela. Vatra je došla i do Predsjedništva. Goreli su automobili, trafike. Čule su se eksplozije i sirene vatrogasnih kola. Centar grada je bio potpuno blokiran. Dok idem prema Kralja Tomislava, gledam kako gori krov zgrade Vlade Kantona. Niži spratovi su takođe gorijeli. Trafika na stanici gde se okreće 6 - demolirana skroz.

 

 

 

Šta ste očekivali? 

 

Neću da ulazim u dubioze i da analiziram prilike u društvu. 

 

Ja sam radnik koji ima porodicu. Do prije nedjelju dana bio sam bez posla, bez plate nekoliko mjeseci. To sam dobro osjetio, baš kao i moja porodica. Na ulici su tog dana bili ljudi koji nemaju platu i po nekoliko godina. Bila su i njihova djeca. Nezadovoljna i gladna. Možda čak i mrze svoje roditelje, ali prije svega mrze sve one koje njihovi roditelji krive za glad u prethodnih 20 godina. 

 

Ne mislim samo ja tako. Nije stvar u tome da li neko podržava ili ne ''nasilno ponašanje'', već u tome da svi/e očekujemo da se nešto promjeni u ovoj državi.   

 

 

 

Od ranog jutra se spremam da sa sinom idem pred zgradu Predsjedništva. Bio sam uzbuđen više nego on. Bio je i prošle godine na JMBG protestima, ali ovo je drugačije. Tata i sin na protestima. 

 

Bilo je dosta ljudi. Bilo je roditelja sa decom. Pridružili su nam se penzioneri koji uvijek imaju neku zanimljivu teoriju o svim društvenim fenomenima. Podržavaju ono što se desilo u petak, smatraju da je to moralo da se desi.  

 

 

 

Jučer nisam mogao da hodam oko zgrade Vlade Kantona Sarajevo. Krenuo sam na posao, ali sam prvo obišao zgradu. Htio sam da vidim kako izgleda od petka. Osjećao se miris paljevine, bili su razbacani neki registri, kućišta računara, stolice... Komunalci su čistili, a službenici su iznosili dokumenta iz zgrade. Ljudi su zastajkivali na trenutke i gledali u zgradu. Mrmljali i oborenog pogleda odlazili dalje... 

 

Protesti su preseljeni ispred Predsjedništva. Opet aparat, uzimanje izjava, natrag u redakciju. Svie poznanici/e koje sam sreo idu na proteste. Sjele se ispred zgrade Vlade FBiH. 

 

Puno je ljudi, a puno je i ''vođa''. Smjenjivali su se za megafonom. Pročitali su svoje zahtjeve, a zatim se uputili prema Skenderiji. Išao sam za kolonom demonstranata.  Saobraćaj je bio potpuno blokiran. 

 

Na Skenderiji je grupa protestanata, ima i mlađe raje. Bacaju petarde. Druga grupa je kod Higijenskog. Nema zviždaljki, nema petardi. Razgovaraju, čekaju odgovor premijera FBiH, rok je do 7 naveče. Naravno, on je to odbio mnogo prije 7.  

 

Ne znam šta će se dešavati narednih dana. Ali, koliko god ovi protesti budu trajali, šta god da nam donesu – ova zemlja više nikada neće biti ista. Stvari se, ipak, mijenjaju.