Aktivizam bez elitizma

 

I.E.: Pa znaš kako, ne možete nikada skroz da pređete sa ove na onu stranu. Dok sam igrao, bio sam uvek tu negde između jedne i druge strane, ne možeš da se izmestiš i, kao, sada ću da budem kritičan. I dok sam igrao trudio sam se da otvorim to neko polje, koliko god je to bilo moguće unutar tog sveta. Ne vidim to kao neki klasični aktivizam, ali mislim da je imalo značaja jer imaš tu neku pozornicu, možeš da dopreš do više ljudi. Međutim, sada kada sam van tog sveta, više putujem, istražujem, u toku sam sa nekim angažovanim inicijativama, i imam daleko manju pozornicu. Pokušavam da uradim koliko mogu iz svoje pozicije, da unesem malo više svetla u taj svet sporta koji je totalno tabuiziran, i to mi je jedini cilj, sad koliki su tu dometi ... ne treba sad biti nerealan, ali ne znači da ne treba biti ambiciozan.

 

 

I.E: Ono što dominira u mainstream medijima je ta hiperkomercijalizacija sporta, i to jeste jako važno. Ali, to je samo posledica hiperkorporizacije u tom neoliberalnom modelu, to nije ništa specifično za sport, to je samo posledica toga. Kroz sport može da se vidi kako funkcioniše taj neoliberalni model. To je jedna dimenzija, a postoji i politička dimenzija sporta, sociološka –sport može jako dobro da posluži za odvraćanje pažnje mladim ljudima od politike. Zatim, postoji i antropološka dimenzija, šta sport, profesionalni sport pre svega, stvara od čoveka, kako ga socijalizuje, šta to znači za telo mladog čoveka. Tu je zaista važno razlikovati rekreativni od profesionalnog sporta, to su dva različita sveta. Rekreativni ima dimenziju stvaranja zdravog tela, a profesionalni sport je nešto sasvim drugo. 

 

 

I.E: Za mene je aktivizam sve što stvara kritičku svest i što tu kritičku svest pokušava da širi. To je osnova aktivizma, koji je, u svakom slučaju, politički. Kad kažem politički, ima taj prizvuk klasične politike, tipa partija, parlamentarni sistemi. To nema veze sa tim. Biti političan, znači promišljati svoje mesto u svetu, koji je prvi korak ka nekom angažmanu. Kako je Marx govorio, ne radi se samo o tome da interpretiramo svet nego i da ga promenimo, ali trebamo konstantno i da interpretiramo da bi usaglašavali naše pozicije. Na primer, Otvoreni univerzitet je fantastična prilika da izoštrimo neke stavove, da nađemo zajedničku nit, neki zajednički imenilac kao osnovu nekog daljeg angažmana. Većina izazova sa kojima se suočavamo su zajednički - počev od ekonomskih pitanja, ekoloških, političkih. Istovremeno, moramo da detektiramo one stvari koje su prepreka tome da se širi ta vrsta svesti. Za mene je sve to aktivizam, čak i kad čovek polazi samo od sebe, na tom nekom mikroplanu, kad sam ispred dvorišta malo počisti - kad bi svako od nas pojedinačno počistio bila bi čista planeta. I ovaj intervju je neka vrsta aktivizma. Naravno, dugoročno gledano treba doći do stvaranja jednog šireg fronta u kome ćemo moći da izazovemo konkretne promene i stvaranje jednog sveta koji će biti humaniji nego što je sada.

 

 

I.E: To si dobro pomenuo. Postoje grupe koje jesu političke, ali sa nekom drugačijom agendom, postoji i ta NVO levica koja nema veze sa levicom, koja je komprimitovana. Naravno, postoje i organizacije, NVO, u kojima su ljudi iz entuzijazma, koje su bile jako korisne za vreme rata na primer, kada je bujao najveći nacionalizam, fašizam, da budu ta neka kontrateža. Ali, mislim da je dominantna priča koja ne ide u dubinu i suštinu stvari, ne ulazi u to koji su pravi uzroci fašizacije mladih ljudi pogotovo, jer se ne analizira niti uzima u obzir taj kontekst neokolonijalizma koji nam dolazi spolja. Ne možešda očekuješ od mladog čoveka da ne bude radikalan ili da ne zastrani u šovinizam ili rasizam ako mu nisi dao uslove, osnovne uslove egzistencije. I to je ono što fali toj priči tih NVO koje su na nekom, uslovno rečeno, levičarskom fonu. Opet kažem - postoje ljudi koji stvari rade iz entuzijazma, i uvek je pitanje na koji način mogu da se organizuju autentične grupe, kojima je stalo da, kao grassroots, odozdo promene nešto stvarno korenito, pre svega u ekonomskom, političkom i institucionalnom uređenju. To nije čisto tehničko pitanje izvođenja neke, recimo, reforme ili revolucije. Mislim da su to stvari koje moraju uvek iznova da se promišljaju u odnosu na nove političke kontekste koji se stvaraju. Tako da, ne postoji jedinstven odgovor na tvoje pitanje. Mislim da stvarno treba ići na stvaranje jednog šireg fronta sa jednim zajedničkim imeniocem i mislim da se to može postići.

 

 

I.E: Pa o tome smo baš imali diskusiju Srećko Horvat i ja, tokom tribine. Nas dvojica se ne slažemo oko nekih stvari, oko toga da li ta neka nova politička energija treba da se uobliči u neku klasičnu formu političke partije i da se postane telo te parlamentarne demokratije, koja je po meni bankrotirala, ili da se ostane van toga. Postoje primeri iz '68, kada su jake struje studenata u Francuskoj i Nemačkoj uspele da ostanu jake van parlamentarnih struktura. Suštinski, pitanje je kako povezati tu neku aktivističku energiju sa ljudima koji su depolitizirani i apatični. Radnička klasa u nekom klasičnom smislu više ne postoji, ali postoje radnici – i oni koji su nezaposleni, i oni koji studiraju, nema veze, postoje egzistencijalna pitanja koja ih sve muče. Mislim da se mora ići na stvaranje šire fronte jer levica ne sme da bude elitistička. Na primer, refrendum u Hrvatskoj - zameram ljudima iz tih levičarskih krugova koji su sve one koji su glasali ''za'' označili kao fašiste, a ''mi'' smo kao autentični, za ljudska prava, za otvorenost. Mislim, tu mora da se bude jako pažljiv, jer među tim ljudima sigurno nisu svi fašisti. Slično mi je ovde i u BiH, koja je jako podeljena zemlja – nisu svi koji su nacionalisti automatski i šovinisti. Mislim da oni mogu da se ispolitizuju na pravi način, da se bavimo onim stvarima koje i njih muče. Nacionalizam i parapatriotizama mogu i dalje da postoje, a da se ljudi bave nekim mnogo važnijim stvarima i problemima.  

 

 

I.E: Apsolutno! Ne sme se biti elitista, ne sme se biti narcisoidan u smislu kao mi imamo sva rešenja, samo ljudi to ne kapiraju. Mislim da ljudi itekako dobro kapiraju koji su problemi, tako da je to umrežavanje jako važno, i tu je mukotrpan rad, i tu ima i očajanja i kriza, ali mislim da to vredi raditi dugoročno.

 

 

I.E: Pa zavisi šta je njihov politički program. Mislim, što se mene tiče, taj neki levi centar, kako mi to zovemo, tipa SDP-a  u Hrvatskoj ili tako neki, mogu da budu korisni u smislu da donekle ublaže to neko guranje nacionalizma, pa čak i u jednom delu fašizma. Oni su čak i na najbolji način kolptirani, kao jedna politička agentura koja služi stvaranju uslova za neoliberalni kapitalizam i njegov razvoj. To ne može da bude levica, to nema veze sa levicom, a sa druge strane desnica njih predstavlja upravo kao levicu. Zapravo, oni na taj način profitiraju jedni od drugih, od nepostojanja autentične levice. To je najveći problem, što ne postoji stvarno autentična levica koja će postavljati pitanja kojima se ne bavi desnica, a ni ovaj levi centar ili čak NGO levica.  

 

 

I.E: Meni je pre svega cilj da ispričam neke priče iz svog iskustva, jer mislim da to apelira na ljude, kada pričaš iskreno koliko god ti sam sebe kompromitiraš u tome. Ja sebe ne izvlačim iz toga, ja sam isto radio dosta kompromisa, tako da mi je pre svega cilj da dobijem neke mlade ljude koji žele da se bave sa tim i kojima to nešto znači, da imaju što više znanja o tim nekim stvarima i, istovremeno, da se sam povežem sa nekim ljudima koji slično razmišljaju kao ja iz nekih drugih područja života i društvene realnosti. Sada sam, manje-više, u Srbiji, i pokušavam tamo da neke stvari pokrenem, zajedno sa drugovima i drugaricama. To je dosta ambiciozno, ali ja mislim da to vredi. Na kraju krajeva, i tebi samom to daje neko zadovoljstvo, radiš nešto korisno, zato što to čime sam se ja bavio može nekome da bude interesantno i zanimljivo, ali to nisu stvarno nikakve ljudske vrednosti. U ovome se osećam nekako življe i ljudski, na kraju krajeva. 

 

 

I.E: Pa dobro, ja sam u malo drugačijoj situaciji. Ja sam neko ko je, u odnosu na običnog čoveka, zarađivao dosta više, tako da, videćemo dokle će to sad da traje (smeh), ali mogu sebi da priuštim tu neku slobodu. To je taj paradoks - moraš da uđeš u taj sistem da bi se izborio za neku vrstu radikalne slobode u kojoj si nezavistan. Vidim koliko se drugi aktivisti muče sa tim, i koliko moraju da ulaze u kompromise upravo te prirode, dakle, ja sad uzmem i neki novac i ne znam šta, ali svi ti koji imaju novac su upravo ti protiv kojih treba da se boriš, tako da, zapravo, biti licemeran može da bude subverzivno. Kažem, ja sam u malo drugačijoj situaciji i pokušavam da na neki način pomognem u toj priči.