Nasilje nad Romima još uvijek sastavni deo njihovih života
U kojoj meri je rasna diskriminacija prema Romima u Srbiji prisutna, zapravo i ne znamo, jer ne postoje nikakve zvanične evidencije nasilja koje je rasno motivisano. Mnogi fizički obračuni okarakterisani su, krajnje neodređeno, od strane policije kao „neraščišćeni računi“.
Jedan od najjezivijih slučajeva zločina iz mržnje prema Romima u Srbiji, desio se 1997. godine, kada su dva, tada maloletna mladića, na smrt pretukla 13-godišnjeg dečaka Dušana Jovanovića. Srpska javnost je tada prvi put suočena sa osobama i grupama koje na otvoren način pozivaju na linč Roma, i koje – što je još gore- u tome imaju širu podršku. Da se situacija nije puno promijenila od 1997. govori i slučaj iz juna 2010. godine, kada su mještani Jabuke danima išli kroz romski deo sela i kamenicama i ciglama razbijali prozore na romskim kućama, jer je – navodno - maloletni romski dečak nekoliko dana ranije nožem ubio vršnjaka Srbina. Jula prošle godine, u centru Niša došlo je do fizičkog obračuna maloletnika, kada je grupa srpskih mladića prvo verbalno, a onda i štanglama napala grupu Roma. Samo mjesec dana kasnije u selu Međuhane, (opet) maloljetnici su nasrnuli na grupu Roma iz istog sela, dok je u septembu prošle godine kuća jedne romske porodice u Kragujevcu osvanula iscrtana kukastim krstovima i natpisima „smrt“.
Kako ukazuju analize ovih nemilih događaja, u najvećem procentu vinovnici iskazivanja rasne mržnje prema Romima su maloletnici stariji od 14 godina, kao i mladji punoletnici okupljeni uglavnom oko navijačkih grupa, a pokazuju naklonost ili pripadnost pronacističkoj grupaciji – ’’Skinhedsima’’ - koji su postali personifikacija za mržnju prema Romima. Ova grupa odgovorna je za još dva javnosti poznata slučaja napada sa rasnom pozadinom i smrtnim ishodom. Zbog sumnje da je pripadnik romske populacije, na smrt je 2001.godine pretučen poznati glumac Dragan Maksimović, a na koncertu grupe Ritam nereda u Crvenki, ubijen je Dalibor Borota.
Na žalost, javnost ostaje uskraćena za informacije o procesuiranju slučajeva koji su jasno okarakterisani kao rasna diskriminacija i najčešće se kazne za ove počinioce (ako budu privedeni) ne objavljuju, niti sankcija može poslužiti kao opomena za neke potencijalne buduće vinovnike ovakvih događaja. O tome je javno govorio i Dragoljub Acković, potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, smatrajući da blage kazne, posebno za ubistva, nisu rešenje već samo podstiču nove napade.
Nasilje i diskriminacija romske dece
Problem nasilja u školama je posebno izražen u odnosu na romsku djecu, koja se kroz inkluzivne programe zapravo nalaze ’na udaru’ svojih vršnjaka, njihovih roditelja, ali nerijetko i nastavnog osoblja. To ide toliko da neke škole na svojim prolećniim prezentacijama, kada pokušavaju da privole roditelje da svoju decu upišu baš kod njih, znaju da se pohvale kako nemaju ili imaju vrlo malo romske dece. „Znate, nas bije glas da smo ciganska škola, ali nama su sva deca ista i zapravo skoro da i nemamo rosmke dece“, izjavio je na prezentaciji pre dve godine, direktor jedne beogradske osnovne škole iz centra grada, pokušavajući da privoli roditelje na što veći upis dece.
Opstanak škole zavisi od broja upisane dece, i pojedini direktori se plaše da će zbog velikog broja romske dece roditelji upisivati svoju decu tamo gde ih nema. Ovo je i iskustvo Centra za integraciju mladih iz Beograda. ’’Mogu da kažem da danas, nakon 4 godine programa uvodjenja romske dece u predškolski sistem, imamo uglavnom dobru saradnju sa vaspitačicama koje direktno rade u predškolskim ustanovama sa decom, i one se trude, neke zaista jako puno, da se posvete svakom detetu ponaosob. Realno, najveći problemi nastaju kada usledi upis u prvi razred osnovne škole, jer tada neki direktori posežu za 'argumentacijom' poput: “ ispunili smo kvotu sa romskom decom, pošaljite dete u drugu školu” - što je zaista nedopustivo i predstavlja najgori vid diskriminacije” kaže Dragana Vučković, koordinator CIM-a za obrazovanje.
I pored toga što je veliki broj škola uključen u program ‘’Škola bez nasilja’’, psihološko, emotivno i fizičko nasilje spram romske dece je itekako prisutno. „Ako je moje dete nešto uradilo, treba da reaguje i učitelj i ja kao roditelj, ali ako nije, neću da on bude dežurni krivac samo zato što smo mi Romi i što su Romi uvek krivi za sve nevolje“, kaže roditelj učenika drugog razreda jedne beogradske škole, što oslikava najčešći oblik diskriminacije kojem su romska deca u školama izložena. Nacionalni savet romske manjine u Srbiji, legitimni je predstavnik Roma u Srbiji, koji radi u okviru Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Međutim, svi pokušaji da od njih dobijemo podatke o kršenjima prava Roma, žrtvama nasilja ili bilo kojeg oblika diskriminacije – ostala su bez odgovora. Istovremeno, pokušali smo da saznamo i šta ovaj savet konkretno čini da bi poboljšao položaj Roma, koliko radi na osnaživanju romske populacije da se uključi pre svega u obrazovni i zdravstveni sistem Srbije, što podrazumeva i pribavljanje ličnih dokumenata koje veliki broj Roma u Srbiji i dalje nema - ali i to je ostalo bez odgovora.
Nema opravdanja za nasilje
Pre deset godina Fond za humanitarno pravo je objavio publikaciju pod nazivom “Romi u Srbiji”. Ova jedinstvena zbirka ličnih svedočenja žrtava, odbuhvata 250 priča o nasilju klasifikovanih tako da se lako može uočiti dubina i širina diskriminacije nad romskom populacijom. Jedan od učesnika u ovom projektu je i Goran Miletić, koordinator za Zapadni Balkan organizacije Civil Right Defenders, inače pravnik po struci koji se godinama bavi ljudskim i manjinskim pravima. “Nema evidencije o rasno motivisanom nasilju, a koliko znam upravo nedostatak ovakve evidencije smatra se velikim problemom kod izveštavanja o poštovanju ljudskih prava u Srbiji. Na žalost, ništa se nije učinilo da se počne sa dokumentovanjem ovih slučajeva, ali čini mi se da bi i tada dolazilo do prikrivanja rasnog motiva”, kaže Miletić.
On napominje da veoma retko dolazi do procesuiranja slučajeva rasne diskriminacije u Srbiji, a i ako se to desi, dolazi do izjednačavanja žrtvi I počinilaca. ‘’Sudije često iznova maltretiraju žrtve pitanjima tipa: da li je bilo nekog nesporazuma izmedju njih i počinioca -jer bi valjda nasilje onda bilo legitimno?! Kada je žrtva Rom/kinja (ili pripadnik/ca neke druge manjinske grupe), stvari postaju još gore. Umesto da se počinilac oštrije kažnjava i da pravosuđe zauzme oštriji stav, dešava se upravo suprotno i žrtve su na kraju destimulisane da se obraćaju sudovima. Pripadnost romskoj zajednici se često uzima kao olakšavajuća okolnost za počinioca, iako se to ne navodi direktno u presudama. Još češće, potpuno se ignorišu rasni motivi napada.”
Na papiru, Srbija ima prilično dobro osmišljen zakon o zločinima iz mržnje - Zakon o zabrani diskriminacije je, prema rečima Gorana Miletića, odličan i veoma jasan. Takodje, nekoliko drugih zakona izričito zabranjuju diskriminaciju, uključujući i rasnu. Izmenama Krivičnog zakona uveden je i zločin iz mržnje. Međutim, veliki broj slučajeva rasno motivisanog nasilja prema Romima ostaje neprijavljen. “Njih je ustvari najviše'', kaže Miletić. Gotovo sam siguran da pripadnici romske zajednice kada su napadnuti po pravilu NEĆE prijaviti slučaj, a kada ga prijave, to je izuzetak i to čine samo oni koji ipak na neki način poznaju prava ili poznaju aktiviste nevladinih organizacija, pa znaju da se mogu obratiti nekom u koga imaju poverenja. Romska zajednica nema baš poverenja u policiju, što ne treba da čudi.''
Da li Romi uopšte znaju da imaju prava na zaštitu ili ćute zbog straha ili nekih drugih ograničenja, neka su od važnih pitanja za čitavo društvo. “Strah je osnovni razlog zbog kojeg žrtve ne prijavljuju napade, a tako je i kod Roma. Nekad je to strah da će policija biti neprijatna (naročito u manjim mestima), nekada da će prijava biti tretirana sa nepoverenjem, nekada da počinilac ima dobre veze u policiji pa neće biti procesuiran… Nekada se strah odnosi na ličnu bezbednost jer se smatra da će zbog prijavljivanja, počinilac opet ponoviti nasilje itd. Mnogo je razloga za strah'', zaključuje Miletić i dodaje: “Što se tiče poznavanja zakona i mogućnosti zaštite i tu imamo veliki problem. Većina Roma i dalje ne poznaje svoja prava niti mogućnosti za zaštitu. Na žalost, još je mnogo onih koji prihvataju nasilje kao sastavni deo svog života i ne shvataju da ne postoji nijedno opravdanje za to”.
