Topola
Seku neko drvo, staru topolu, između dve stambene zgrade. Nadvisila je zgrade, a prostor između njih je jako uzak. Seku je komad po komad, odozgo, uz pomoć dizalica i konopaca. Jedan od radnika je gore, visoko, na drvetu. Sa motornom testerom u rukama. Kad on preseče deo koji je vezan, kreće akcija spuštanja tog komada na zemlju.
Stojimo nas dvojica i posmatramo proces. Stari čovek i ja. Posmatra on sa svojih osamdeset i nekoliko, i ja sa svojih trideset i nekoliko.
Ne poznajem ga, ali mislim da znam ponešto o njemu. Na primer, po kesama u kojima nosi sveže voće i povrće znam da se upravo vraća sa obližnje pijace. Po količini koju nosi pretpostavljam da ne živi sam. Po tome kako je na njemu sve ispeglano i složeno mislim da neko brine o njemu. A po njegovom nasmejanom licu vidim da je radostan, tada, dok gledamo kako ljudi rade taj posao.
Nismo u žurbi ni on ni ja. Stojimo i gledamo, već deset minuta.
Onaj radnik gore je presekao jedan veći deo. Meni izgleda kao ključni deo, malo ispod polovine stabla. Kad njega skinu biće lakše. Tako bar ja to vidim. Ali ga nije presekao skroz, ostavio je jedan deo na kom se još drži, dok se on ne skloni odatle. I onda ovi radnici odozdo vuku konopac kojim je privezan vrh tog dela. Kad ga odlome da padne baš gde je planirano.
Vuku radnici, njih trojica, njiše se drvo, krcka pomalo, ali se ne slama. Stadoše malo, pa ponovo. Bore se s onim drvetom. Uopšte im nije lako. Pogledam onog čoveka, a on se smeje, onako, kao da malo likuje. Okrene se prema meni i kaže mi:
''Vidiš kako se život ne da!'' Ja se nasmejem i klimnem glavom. Shvatim da mene zanima proces, a njega topola. ''Znam ovu topolu ceo život, odrastao sam ovde. Znam je kad je bila maleno drvce'', kaže.
''I sada posmatrate njen kraj'', kažem ja.
''Da. Počela je da smeta.'''
Povukoše jako oni radnici. Odlomi se onaj deo, i spustiše ga dole. Nas dvojica, kao po dogovoru, krenusmo niz ulicu. Jedan pored drugog. ''Tako je to kad ostariš, počneš da smetaš'', kaže uz osmeh, dok hodamo. ''Ćuškaju te tamo-vamo i čekaju kraj.''
Prozborismo još koju, pa ja zaokrenuh u svoju ulicu. Zamislih se, kod kuće, nad stvarima koje je rekao. Puno je rekao, sa malo reči. Umeju to stari ljudi. Topola je počela da smeta. I on je počeo da smeta. I ćuškaju ga.
Zamišljam svoju starost, sebe kako mudro zborim mlađima od sebe, kako me pitaju šta mislim o nečemu. Zamišljam kako imam važne uloge, iako sam star. Zamišljam poštovanje i dostojanstvo. Realnost, izgleda, nije baš takva. U realnosti ću tada biti lišen bilo kakve društvene moći. Neću imati svoje uloge. Osim da idem na pijacu, i da čuvam unuke, dok mogu. I da pomognem, dok mogu. A kad više ne mogu, onda ne znam.
Počela je ona topola da smeta, i posekli su je skroz, iako se opirala svojski. Ali, nije onaj stari čovek topola. On je mnogo više. I zaslužuje mnogo više od ćuškanja i čekanja kraja.
