No Country for Old Men
Živeo je i radio u Engleskoj. Dvadeset godina. Naš čovek. Snašao se tamo, sredio papire. Radio stvari koje mu se dopadaju, ali i one koje je morao. Kako i biva kad se otisneš u beli svet. Vratio se pre nekoliko godina. Da vidi kako je ovde. Nije tako loše. Snalaze se ljudi. Neki bolje, neki lošije. Zaljubio se, pa probao i on da se snađe. Ovde, u našem i njegovom svetu.
Dobili su dete. Krenuli da stvaraju zajednički život. Oboje bez stalnog zaposlenja. Guranje i snalaženje. Usponi i padovi. Pokušao da traži posao preko prijatelja. Slaba vajda. Pokušao i sam da ga započne. Još slabija vajda. Išao do službe za zapošljavanje: “Malo je teže, prešli ste četrdeset petu...” A on je kuvar. Odličan kuvar. Sa iskustvom. Internacionalnim.
Zaposlio ga neki gazda u svom restoranu, “na crno”. Radno vreme bez ograničenja, 12 sati, 15 sati... Nije imao izbora, bolje i to nego ništa. Gazda mu nije platio na kraju meseca. Ništa se nije tu moglo. Jer je radio “na crno”. Nije posustao. Mesecima. Godinama. Oglasi. Preporuke. Prijatelji. Poznanici. Sve bude kako treba kad nazove. Zainteresuju se. Dok ne kaže koliko ima godina.
“Četrdeset sedam...”
“Nažalost, mi tražimo nekog mlađeg, tako da...”
“Četrdeset sedam...”
“Žao nam je, ali vaše godine ne odgovaraju...”
“Četrdeset sedam...”
“Uslovi konkursa su do 35 godina... ukoliko ne nađemo nekog mlađeg, javićemo se vama...”
A on je kuvar. U najboljim kuvarskim godinama. Sa iskustvom. Ali prestar. Sa četrdeset sedam. Za kuvara.
Otišao je pre mesec dana. U Englesku. Da se snađe tamo. Jer se ne oseća starim sa četrdeset sedam. I da sredi papire detetu. Žena i dete ostali. Dok se on snađe. A onda će videti šta će. Možda će i oni otići tamo. Da se snalaze. U belom svetu. Otišao je pre mesec dana, moj prijatelj. Dobar čovek dobrih namera, sa četrdeset sedam. Zato što je prestar za svoj posao, u mom i njegovom svetu.
A ja vodim svoje bitke, i borim se za svoj posao. U mom i njegovom svetu. I čekam da postanem star, sa četrdeset sedam.
