Mobing kao svakodnevnica

Skoro decenijska agonija Gorana Pančića, građevinskog i saobraćajnog inženjera iz Beograda, govori o tome da sudstvo u Srbiji nije doraslo riješavanju slučajeva mobinga.

Pre punih 11. godina Goran Pančić je tužio svoju firmu, čuveni Institut CIP zbog kršenja autorskih prava. Naime, fotografije koje je on načinio na određenoj lokaciji, štampane su u zvaničnoj publikaciji, ali mu CIP nije, za razliku od ostalih autora, uplatio određeni honorar za ovaj posao.

Pančić je pokrenuo spor, koji je trajao pune 3 godine i koji je stigao čak do Višeg suda. Konačno je potvrđena presuda i CIP-u je naloženo da isplati Pančiću nadoknadu sa sve pripadajućim kamatama. Ako je i zaštita autorskih prava dijelovala kao nešto prilično „naivno“, ono što je usledilo bukvalno je život ovog čovjeka pretvorilo u agoniju, kojoj se, kako on sam vjeruje, uskoro nazire kraj.

Iako sada, poslije svega kaže „da bi sve ponovo isto uradio“ napominje da je borba koju je vodio i tortura koju je na poslu trpeo nešto „što nije za svakoga i ako čovjek nije dovoljno stabilan da se izbori sa svim tim užasnim stvarima koje mogu da prate ovakve slučajeve, bolje je da se u njih ne upušta“.

Problemi su nastali već kada je postalo izvesno da će se spor oko autorskih prava okončati u Goranovu korist i da će CIP morati da isplati nadoknadu za autorska prava. Pančić je sve dublje zapadao u nemilost sebi pretpostavljenih u firmi, prije svega generalnog direktora Milutina Ignjatovića.

Pančiću je ponavljano da će „iskijavati“ zbog pokrenutog spora i naplaćene naknade štete, da će mu se naprosto „smučiti“ ostanak u firmi... Uz to, predlagali su mu da vrati dobijen novac od presude, uz izvinjenje direktoru Ignjatoviću. Pančić je ovaj ''prijedlog'' odbio. 

S obzirom da je plata zaposlenih u CIP-u vezana za radni učinak, pretpostavljeni su odlučili da uposleniku sa dva fakulteta koji je do tada bio angažovan na nekoliko projekata paralelno, ne daju skoro nikakva radna zaduženja. Nametnut mu je takozvani „Sindrom praznog stola“, što je dovelo do situacije da mu se svakog mjeseca redovno odbija maksimalan iznos (50%) od osnovice zarade, iako je u kolektivnim ugovorima čak i maksimalna kazna za povredu radne discipline 20% odbitka.

Time je plata inženjera Pančića svedena na iznos koji je  na nivou kafe kuvarice u tom istom preduzeću, a on primoran da se opet obrati sudu. Te, 2008. godine, tužbu je naslovio: Protiv diskriminacije na radnom mestu. Zakon o zabrani diskriminacije bio je nešto o čemu se samo u nagoveštajima u Srbiji pričalo, ali još uvijek nije postojao, tako da je njegov slučaj među tri prva pokrenuta slučaja diskriminacije u Srbiji.

Sudija je - i pored nedostatka zakonskog osnova - prihvatio slučaj, i na osnovu očiglednih dokaza brzo počeo da ga privodi ga kraju. Međutim, sudija je zamijenjen i počinju opstrukcije, odlaganja ročišta koja je sa namještenim i izmišljenim razlozima tražio i dobijao CIP. I tako se priča odvukla u narednih 6 godina.

Kako se uopšte dokazuje mobing?

''Nije jednostavno. Prvo, to jeste na nivou osećaja, ali nije osećaj došao sam od sebe. On nastaje na osnovu nekih činjenja ili uskraćivanja'', kaže Pančić. ''Pisao sam sve, ali sam pazio da ne odem u drugu krajnost, pa nečiji gest protumačim pogrešno ili kao atak na sebe. Beležio svako oduzimanje posla, svako uskraćenje mogućnosti da radim i zaradim, jer mi odjednom posao nije poveravan, što se poklapalo sa vremenom prve presude za autorska prava. Beležio sam i situacije kada su me zvali da učestvujem na nekim seminarima, stručnim skupovima, da prezentujem svoje stručne radove koji su objavljivani u Zbornicima, ali mi CIP to nije dopuštao, što znači da mi je uskraćivano i stručno usavršavanje i mogućnost da medju kolegama podelim i proširim znanje, a struka me je uvažavala. Doživeo sam da sedim u prolaznoj sobi, tačnije hodniku, gde svi prolaze i lupaju vratima, da nemam ni šta da radim ni sa čime da radim...Sve sam to beležio i onda ušao u spor, potpuno svestan u šta se upuštam.''

Pančić napominje da je u trenutku kada se upustio u novi spor, zapravo shvatio da se čovjek tada može osloniti „samo na sebe i strpljenje i predanost advokata“.  Sam je obilazio različite institucije i udruženja, obraćao se i Zaštitniku građana, tražeći potvrde i načine na koji mu mogu pomoći da dokaže da su određene stvari mobing.  

Išao i na nekoliko vještačenja kod neuropsihijatra, koja su uglavnom potvrđivala psihičke posljedice koje je mobing ostavio na njega, ali ne i bilo kakve druge poremećaje koji su u vezi sa njegovom stručnošću, znanjem ili ponašanjem. Preživio je torturu namještenih svjedočenja kolega koje su se povinovale zahtjevu direktora da svjedoče o njegovoj navodnoj bolesti, odsustvu obrazovanja i stručnosti.

''Taj deo je bio najgori. Dođe svedok, kolega i počne da laže i sad ja treba da dokazujem da on laže, a najgore od svega što su sve te laži bile jako providne i dirigovane, da je i sudijama bilo jasno, ali su očigledno bili pod uticajem CIP-a da se rasprava i svedočenja otegnu u nedogled dok se ceo proces ne obesmisli. Tih ljudi, kolega svedoka, mi je žao, jer nisu svesni da su i oni izloženi mobingu, da su jednostavno ucenjeni i na tu ucenu su pristali. Neki su posle ročišta, a naročito sada kada je jasno da će CIP opet izgubiti spor, pokušali na neke načine da mi se obrate, ali ja to ignorišem, jer posle svega nemam šta sa njima da pričam. Oni godinama ne pričaju sa mnom iako me vidjaju svaki dan.''

Kada sistem čuva leđa

Koliko su ovi procesi mučni i dugotrajni, posebno kada se radi o državnim firmama, govori i posljednji slučaj seksualnog uznemiravanja na radnom mjestu koje se, ni manje ni više, odigralo  u državnoj upravi.

Nakon što je službenica u Komisiji za hartije do vrednosti svom pretpostavljenom uputila dopis u kojem prijavljuje seksualno uznemiravanje od strane kolege koji je generalni sekretar Vlade Srbije, konstatovano je da mora da se obrati nekom „drugom nadležnom organu“ jer osoba koja je osumnjičena za mobing ne radi u istoj službi.

Tužba još uvijek nije zvanično podneta, uprkos natpisima u štampi i potvrdi direktora Komisije hartija od vrednosti da je lično dobio dopis o mobingu i prijavu da se radi o ucjeni kako bi se kroz seksualne odnose sačuvalo radno mesto.

''I mene su odvraćali, jer su mi predočene sve one negativne stvari i direktne štete koje mogu da doživim tokom procesa'', kaže Pančić. ''Međutim, veća bi šteta bila da se u sve ovo nisam upustio. Ne bih podneo sam sebe i sigurno bih se razboleo da sam zatvorio oči i trpeo. Ali nije svako sposoban da se nosi sa tim što ga neminovno čeka kroz sudski proces, posebno kada zapravo ideš protiv sistema, protiv onoga što je država nametnula kao sistem ili politiku kuće, o vezama da ne govorim. Veliku pomoć i puno korisnih saveta sam dobio od neuropsihijatara i ljudi koji su shvatili kroz šta svakodnevno prolazim. Nije lako, ali znam da će recimo ovom presudom koja se sada očekuje, na neki način, preko mojih leđa biti spašeni i neki drugi ljudi, konkretno u mojoj firmi, koji su mi u svemu ovome čak i odmagali.''

U Srbiji najveći strah, prema istaživanjima, predstavlja strah od gubitka posla, pa je to ujedno i pokretački mehanizam za mobing.

Zakonom o mobingu je predvidjeno da svako preduzeće ima osobe koje posreduju u ovim slučajevima, ali ti medijatori uglavnom nemaju adekvatnu obuku. Posrednik ne treba da presuđuje da li je bilo mobinga ili nije, već da pokrene komunikaciju koja je došla u ćorsokak. Ta praksa gotovo da i ne postoji u Srbiji, pa se žrtve najčešće obraćaju nevladinom sektoru i udruženjima koja se isključivo bave temom mobinga.

Prema podacima Viktimološkog društva, od nekih 200 prijavljenih slučajeva, procesuira se svega 10-ak godišnje. Slučaj građevinskog i saobraćajnog inžinjera Gorana Pančića biće jedan od rijetkih koji je započet i pre donošenja Zakona, a okončat će se onda kada sud počne taj zakon i da implementira. On se nada, uskoro.