Liceulice: Kupite zbog svih, čitajte zato što vredi
Do sada se odštampalo 6 hiljada primjeraka ovog magazina, koji prodaju uglavnom mladi Romi i osobe sa invaliditetom širom Srbije. Kupci iz broja u broj opravdavaju reklamno-edukacijski moto “Kupujući 'Liceulice' pomažete mnogima, čitajući 'Liceulice' pomažete sebi”.
Ovako izgleda i funkcioniše sintagma afirmacija vrednosti civilnog društva, iz ugla pokretača i saradnika Programa “Liceulice”, koji podrazumijeva i brojne druge stalne i ad hoc akcije kojima se šalje poruka o jednakosti građana i činjenici da nisu svi dobili jednaku šansu. Projekat osnažuje mlade i drugačije da komuniciraju sa svojim kupcima i stiču samopouzdanje.
Pilot broj magazina pojavio se u julu 2010., a do sada su izašla 23 broja. Tiraž je u konstantnom porastu, sada se štampa šest hiljada primjeraka, ali su ambicije redakcije koja stoji iza njega mnogo veće.
“Za sve ovo vreme nekoliko stotina korisnika je prošlo kroz Program “Liceulice”, a trenutno je oko sto kolportera angažovano u Beogradu, Novom Sadu i Požegi. Često ćete od njih čuti da im je komunikacija sa ljudima bitnija od same zarade. Neki kolporteri su već dugo deo 'Licaulice' i imaju svoje lokacije i 'svoje' kupce koji ih prepoznaju, često zastanu u prolazu razgovaraju sa njima, iako su već kupili nekoliko brojeva u prethodnom periodu. Žele da budu u toku i saznaju šta ima novo, pitaju ih kako su. Ulične novine grade veze između kolportera i čitaoca, jer se prodaja ovih novina obavlja licem u lice. Ovakva interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti i pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse. Pozitivnih primera komunikacije ima svakodnevno, kolporterima neko kaže da ih je prepoznao, jer ih je video na televiziji kako pričaju o svom poslu, ima i onih koji ih, dok prodaju magazine ispred nekog bioskopa, na primer, odvedu da pogledaju film, ili veče stand up komedije, do čitalaca koji im kupe sve magazine koje u tom trenutku imaju kod sebe'', kaže za diskriminaciju Nikoleta Kosovac, koordinatorka programa “Liceulice”.
Borba za jednaku šansu
I neki od korisnika beogradskog Prihvatilišta za odrasle prodaju magazin, postoji protokol o saradnji između Prihvatilišta i «Licaulice», kao i sa brojnim drugim organizacijama čiji korisnici su pripadnici nekih marginalizovanih grupa. Broj kolportera se stalno mijenja.
“Neki su tu od samog početka, neki budu tu neko vreme, potom idu da rade nešto drugo, pa se posle nekog vremena opet vrate, neki se ne vrate, i tako u krug. “Liceulice” je za neke povremeni, za neke dodatni posao, a za neke jedini. Kolporteri su ti koji odlučuju koliko i kada će da rade, a rezultati ovog socijalnog aspekta “Licaulice” izuzetno su vidljivi kod većine kolportera. Neki su na samim počecima bili jako tihi, stidljivi, povučeni, a danas su među najkomunikativnijima, najsnalažljivijima i najuspešnijima. Neki su zahvaljujući kontaktima koje su ostvarili kroz rad u “Licuulice” našli neke druge poslove, nastavili davno prekinuto školovanje. Nije nam poznato da je bilo kod od njih doživeo neke veće neprijatnosti sem neretkog ignorisanja od strane potencijalnih kupaca, bilo da su u pitanju Romi, ili neki drugi kolporteri. Jedini incident se desio u avgustu 2011., kada je jednog našeg kolportera napala grupa mladića u centru Beograda, u Knez Mihajlovoj, u sred dana. Pretukli su ga, pocepali mu novine, ali je on uspeo, u trenutku njihove nepažnje, da pobegne. Ne znamo šta je bio razlog ovog napada. Uprkos insistiranju da se ovaj slučaj reši, napadači nikada nisu bili identifikovani, a mi smo jako dugo radili na tome da se napadnuti prodavac osnaži za ponovni izlazak na ulicu, ne samo kada je prodaja magazina u pitanju već bilo koja druga aktivnost. Pokrenuli smo i kampanju 'Ne damo ulice', putem koje smo pozivali sugrađane i sugrađanke na solidarnost a nadležne institucije na odgovornost”, kaže Nikoleta Kosovac.
Magazin obilježavaju teme koje nisu česte u drugim medijima, prava ugroženih i marginalizovanih grupa i pojedinaca, za saradnju i integraciju; u nepisanoj uređivačkoj politici lista dominiraju zalaganje za zdravo fizičko i mentalno okruženje, za održivi razvoj, protiv nasilja, rasizma i mržnje svake vrste, uopšte, za pravednije i bolje društvo.
Za magazin su, bez honorara, pisali poznati autori, novinari, pisci, radili dizajneri, Svetlana Slapšak, Ivan Ergić, Katarina Subašić, Dejan Kožul, Bojan Marjanović, Miloš Lazin, Dragana Nikoletić, Ivan Tokin, Faruk Šehić, Božidar Mandić.
Zahvaljujući internacionalnoj mreži uličnih novina, «Liceulice» objavilo je priču Irvina Velša, napisanu specijalno za ulične novine, intervju sa Dalaj Lamom, urađen specijalno za ulične novine. Objavljene su i priče Olge Dimitrijević, Lamije Begagić, Slobodana Obradovića, Milana Markovića, Maje Pelević.
''Teme dosadašnjih brojeva, a one čine tridesetak odsto celog broja, bile su: beskućništvo, migracije, voda, pobuna, pravo na grad, igru i igračke, ulica, filantropija, siromaštvo, putovanja. Sve teme obrađujemo iz perspektive na koju čitaoci nisu navikli. Na primer, kada pišemo o putovanjima, ne predstavljamo lepe putopise, već pišemo o tome kako i da li uopšte osobe sa invaliditetom mogu da putuju, o tome šta je to dizaster turizam (putovanjima na mesta koja ljudi posećuju zbog toga što se tu odigrala neka katastrofa ili nesreća uzrokovana ljudskim faktorom), kako javni prevoz može i treba da bude besplatan, mladima koji žive na aerodromima (portabl deci). Kada pišemo o sportu, ne pišemo o tome da li je bolji Partizan ili Zvezda, već o, npr, svetskom prvenstvu u fudbalu za beskućnike, ili paraolimpijcima, kada pišemo o migracijama, ne pišemo samo o putevma azilanata već i o jezičkim migracijama i migracijama životinja'', kaže za diskriminaciju Milosav Marinović, glavni i odgovorni urednik.
Bitka za tiraž
“Znate ona pisma čitalaca koja viđate u nekim novinama? Mi ih zaista dobijamo redovno, što putem mejla, Facebook stranice, što putem prave stare pošte. I nakon četiri godine, uvek ima novih čitalaca koj žele da pohvale neki tekst, temu broja ili da predlože nešto. A ono što se sve češće dešava jeste da čitaoci sa samim kolporterima razgovaraju o samom sadržaju i njima prenose svoje utiske i sugestije. Mnogi se i oglase, pomognu autorskim prilogom, Za 'Liceulice' pišu, dizajniraju, fotografišu mnogi naši čitaoci; neki od njih su s nama od samog početka, neki s vremena na vreme pošalju tekst, fotografiju, ilustraciju, prikaz, a neki su možda samo jednom dali svoj doprinos. Postoje ljudi koji nas u svakoj situaciji samo spomenu i koriste svaku priliku da nas predstave i pozovu druge da se priključe. Ekipa se širi, posle četiri godine i dalje se pojavljuju novi ljudi koji žele da podrže naš program. I to je ono što nas u samoj redakciji motivira i drži ovo vreme – nismo sami”, ističe Milosav Marinović.
Pred projektom “Liceulice” je, kako nam kažu u redakciji, borba da se ostvari jedan od najznačajnijih ciljeva, šest štampanih brojeva godišnje i 60.000 prodatih primjeraka, što je stepenik ka samoodrživosti (sada se prodaje 25000 primeraka godišnje).
Uz magazin, projekat podrazumijeva i dodatne izvore zarade (oglasi, nova izdanja, neki proizvodi i usluge), te stabilnu, individualnu i korporativnu, filantropsku podršku. Ako se to ostvari, za dvije do tri godine “Liceulice” biće, kako kažu njegovi pokretači, “pravo malo socijalno preduzeće koje samo živi i pomaže mnogima da pristojnije žive od svog rada”.
A nastaviće i organizovanje uličnog festivala aktivizma “Vreva”, i aktivističko-umetnički program “Iz dobrih razloga”. Obe manifestacije su namijenjene marginalizovanim i pravno nevidljivim grupama.
“Teško je danas računati na ograničenu, sve manju podršku stranih donatora, tako da se ovakvi inovativni programi poput našeg teško uklapaju u rigidne, ponekad i klijentelističke, donatorske šeme. Iako je naš program, kao retko koji, na samo korak od održivosti i finasijske samostalnosti. Stekli smo prepoznatljivost i poverenje građana, stečeno poverenje sada treba pretvoriti u trajnu podršku. Potrebno nam je da kao organizacija ojačamo na još nekim planovima, da se osnažimo profesionalno i u specifičnim znanjima, proširimo našu mrežu po čitavoj Srbiji, da razvijemo neke nove usluge i nove proizvode, da osnažimo mehanizme podrške, pre svih lokalne zajednice. A da bi to bilo moguće, valjalo bi da se bar na neko vreme oslobodimo svakodnevne brige za goli opstanak, koja, nažalost, i posle ove četiri godine, i dalje traje”, naglašava Nikoleta Kosovac.
