Dnevnik jedne volonterke

Poplave koje su od srede, 14. maja poharale velike delove Bosne i Hercegovine, dočekale su nas, a kako drugačije, no nespremne. Zabavljeni poslednjim dešavanjima na facebook bojišnici, izlivanje bosanskih reka propratili smo zabrinutim, šokiranim, potresenim statusima iz bogatog arsenala naše fejzbučke zbilje.

Istovremeno su ljudi počeli da se samorganizuju, isprva nevešto i stihijski, ali kasnije sve efikasnije. Prve inicijative bile su usmerene ka prikupljanju i kordiniranom objavljivanju proverenih informacija sa lica mesta, kao i ka sakupljanju pomoći u hrani, odeći, dekama za najugroženija područja.

Od vlasti na svim nivoima, javnog radio-televizijskog servisa, i još nekh uticajnih elektronskih medija nije bilo puno vajde u smislu organizovanog i pouzdanog izveštavanja. O njihovim ulogama tek će se raspravljati, a ako bude pameti i upornosti neki će političari i krivično odgovarati za svoju indolentnost i nesposobnost.

Tih prvih dana katastrofe fokusiram se uglavnom na kupovinu potrebnih namirnica, pripremanje paketa i pokušaje da shvatim šta se tačno dešava u kom delu zemlje u kojoj živim već skoro 13 godina. Već nakon dva dana shvatam da će moja namćorska priroda izludeti od dezinformacija, post-apokaliptičnih vesti i osećaja beskorisnosti i uzaludnosti tipkanja, zivkanja i pakovanja paketa.

Kako dani odmiču osećam sve veću nervozu i narastajući cinizam dok gledam selfije u čamcima, udaranje po tastaturi sa velikim revolucionarnim žarom i potpuno odsustvo priča ljudi kojima se pritiče u pomoć. Onda kažem sebi: „Ne morališi kretenu jedan, šta si ti napravila“. I tako u krug, red hejta, red samobičevanja.  Konačno se nas 7-8 žena organizuje u grupu spremnu da ide u ugrožena područja i pomogne ljudima sa čišćenjem i dezinfekcijom kuća.

Četvrtak, 22.05.

Naše prvo odredište je Maglaj, grad u Zeničko-dobojskom kantonu, jedno od najteže pogođenih mesta strašnim poplavama u kojima je voda bukvalno progutala gotovo čitav grad i okolna sela.

Ličnim kontaktima došli smo do žene koja javlja da je pomoć preko potrebna njenoj mahali u gradu. S. nas obaveštava da se voda skroz povukla, da je mulj uglavnom iznet iz kuća, ali da predstoji pranje i dezinfekcija zidova i podova, kao i pokušaj da se od pokućstva spase šta se spasiti da. Nabavljamo komplet higijensko-dezinfekcionih sredstava i alatki i rano ujutro krećemo iz Sarajeva.

U početku osim gužve u saobraćaju ništa ne upućuje da je prirodna katastrofa poharala mesta uz put. Sve dok ne počnu da se ukazuju kuće ispred kojih stoje električni aparati, drveni nameštaj, odeća koja se suši, deke i posteljine. I smeće, ogromne količine smeća na sve strane.

Prolazimo kroz Zenicu i nakon nekog vremena ukazuje nam se ogromno klizište u Topčić Polju. Tone crne zemlje presekle su brdo na dva dela, iz rascepa teče crna voda i u bujici se sliva u Bosnu. Bageri, kamioni, kombiji stoje pored puta, ljudi rade punom parom u selu čiji je brdski deo doslovno nestao pod nanosima zemlje kada se klizište pokrenulo.

Slična slika je i nešto dalje, kod Željeznog Polja, još jednog sela kojeg više skoro da nema. Milimo putem, prašine je sve više i napokon ulazimo u Maglaj. I, onako brbljive, zanemimo od prizora koji je pred nama. Navlačimo maske i prolazimo ulicama grada prekrivenog debelim slojem blatnjave prašine, tonama smeća ispred svake kuće i ljudima koji rade na sve strane.

Srećemo se sa S., komšiluk dolazi do naših kola misleći da delimo humanitarnu pomoć pa blago razočarani odlaze. S. nas raspoređuje da prvo pomognemo komšijama koji nisu imali mnogo pomoći i usput priča svoju priču. Ostala je bez frizerskog salona koji joj je bio jedini izvor prihoda. Voda je bila do plafona i sve je uništeno. Njen muž je u podrumu kuće imao radionicu za popravku televizora i drugih elektronskih aparata . I to je uništeno, i on radi na tome da popravi alat koji se može popraviti.

Sedi na panju u dvorištu punom mulja, ne govori puno i čisti alat. Posle pet minuta nam je jasno da će razmere socijalne katastrofe biti ogromne, a da je ionako gorući problem našeg društva ovom poplavom samo podignut na jedan užasavajući nivo. Raspoređujemo se po kućama i krećemo sa čišćenjem.

To je moj prvi direktan susret sa posledicama poplava. Samu sebe podsećam na neku blaziranu građanku iz bilo koje prestonice, bilo gde na svetu, koja prepuna „humanizma“ dolazi da „pomogne“ pa se ibreti i polušapatom govori „jaooo, vidi ovo, jaoo vidi ovo“. Brzo se trgnem, kažem sebi „ne lupetaj nego čisti“ i krećemo sa ribanjem blatnjavih zidova.

Blato je svuda, i to od one vrste koju možete sresti na obalama velikih reka, posle kiše. Fina prašina, stvrdnuta u nešto nalik glini, neprijatnog mirisa, lepljiva i teška.

U kratkim pauzama pričamo sa ljudima. Uglavnom se drže dobro, jer drugog izbora nemaju. Znaju da ozbiljna pomoć u radnoj snazi baš i neće doći dok ne plate i da treba raditi brzo da bi se barem nešto spasilo. Očigledno je da je već dosta toga urađeno, jer svi govore „trebalo je da vidite našu mahalu pre tri dana“. Iz većine dvorišta mulj je iznet i iza njega je ostala pustoš.

Tek je poneka biljka preživela, a za starije voćke se nadaju da će se oporaviti za koju godinu, ali će niže grane morati da stradaju. Kamioni koji odvoze smeće bruje neprestano, odvoze smeće i vraćaju se po još. I još, i još. Smeće neprestano izvire i ljudi su opravdano zabrinuti da gradska deponija neće biti dovoljna da primi sav taj otpad. Katastrofa je socijalna, ekonomska, politička, ekološka.

Iza humora i dobrog duha, čuči umor, frustracije, osećaji napuštenosti i nerazumevanja. U jednom trenutku žena iz mahale ima napad panike, preti samoubistvom, kuka kako je na izmaku snaga, a ništa nije završeno. Odbija da popije apaurin koji joj nudimo jer „ne uzima ona to“. Čovek iz komšiluka nam priča kako su se prethodni dan dvojica komšija posvađala oko humanitarne pomoći, pa je policija morala da interveniše.

Po gradu šetaju volonteri, uglavnom studenti iz Sarajeva, ne mogu da procenim šta tačno rade, najverovatnije na čišćenju dvorišta od mulja. Imam utisak da dobre volje kod njih ne manjka, ali da fali organizacije i koordinacije. Ljudi se žale na lokalne vlasti, kažu da ih nema nigde i da su prepušteni sami sebi. Sve deluje dosta haotično, ali na odlasku iz Maglaja ipak uočavamo napredak u odnosu na to jutro. Srdačno i sa dosta emocija se pozdravljamo sa ljudima i obećavamo da ćemo doći ako bilo šta zatreba, a na leto zakazujemo roštiljanje i nadamo se boljim danima za ljude.

U povratku ulazimo u Topčić Polje da deci odnesemo slatkiše, a radnicima cigarete. U donjem delu sela je situacija koliko-toliko normalizovana, stigla je struja i lokalna prodavnica radi. Dalje odlučujemo da ne idemo, jer mrak pada, put je izrovan i pun vode, a meštani nam kažu da je gore i dalje stravična situacija, a da ljudi sa raznih strana neumorno rade da se situacija sanira. Želimo im sreću i nastavljamo dalje, ka svojim suvim domovima bez blata. Sutradan vidimo vest da je načelnik opštine Maglaj naložio radnu obavezu na raščišćavanju grada. Dobro jutro, načelniče, mislim se, nemoj samo mnogo da se nasekiraš.

Subota 24.05.

Nas pet je u subotu ujutro krenulo ka selu Pridjel, nekoliko kilometara od Doboja. Ovog puta idemo da pomognemo u raščišćavanju kuće „prijateljičine prijateljice“. Meteorolozi su za vikend najavili pljuskove sa grmljavinom, zbog čega zamalo da odustanemo od odlaska. Sunce prži u osam ujutro i u kolima ironično komentarišemo kako je dobro da se bar na nekoga možemo osloniti ovih dana.

Gužva na putu je ogromna, kamioni, kombiji, automobili puni pomoći idu u pravcu Doboja i dalje. Teško je ne zapitati se koliko toga dospe do ljudi kojima najviše treba. Danima se ispredaju priče o profiterima, otimačima pomoći, krticama koji skupljaju zalihe koje će istrunuti pre nego što budu pojedene.

Odlučujemo da se ne bavimo time i da iz gepeka i kombija punog stvari sve razdelimo u ličnom kontaktu u dobroj veri da će ljudi upotrebiti to na najbolji način. Nismo u fazonu da se bavimo detektivskim poslom i da odokativno procenjujemo kome više, a kome manje treba pomoć.

Put je ovoga puta mnogo teži, ponovo prolazimo kroz Maglaj, mulj se isušio i ispucao što celom krajoliku daje još jeziviji izgled, smeće je i dalje svuda, smrad je nesnosan. Uputstva šta raditi kako bi se sprečilo širenje zaraza se dele, ali slaba je uteha da će ona mnogo pomoći pored potpune neorganizovanosti  lokalnih, entiteskih i državnih vlasti.

Problemi sa odlaganjem životinjskih leševa su samo vrh ledenog brega koji preti da ekološki razori ionako zagađenu zemlju, reke i vazduh. Posledice će verovatno biti zastrašujuće, no smislene priče o tome još uvek nema, jer smo, očekivano, zabavljeni jednokratom pomoći, ulogom humanitaraca i pružanjem fizičke pomoći. No, ubrzo će mnoga važna pitanja doći na red, kad će doprinos itekako biti neophodan, samo na drugom, verovatno mnogo važnijem frontu.

Put nas vodi kroz sela koja su devastirana, socijalne razlike su vidljive na svakom koraku. Bolje kuće su uglavnom sa raščišćenom okućnicom, one siromašnije, bez fasade, još uvek su u blatu i prepoznaju  se izdaleka po hrpama mokre odeće koja se suši u dvorištu. Posle više sati vožnje dolazimo do našeg odredišta.

Kako smo otvorile gepek ljudi nadiru sa svih strana – stare žene sa decom, starci, mlađi ljudi. Traže vodu jer su jako žedni, i hleb. Samo hleb, samo hleb. Delimo šta imamo i raspitujemo se kako teče raspodela humanitarne pomoći. Ljudi govore kako većina ode u obližnji prihvatni centar na brdu iznad sela, a njima govore da dođu tamo po pomoć. „Kako ću ja gore ići, ne merem se uspentrat’ uzbrdo“, govori stariji čovek, očigledno iznuren.

Prijateljica je obezbedila kutiju lekova koju delimo uz stručni nadzor zdravstvene radnice u našoj grupi. Dok većina nas guli vlažne zidove, jedna grupica kreće po selu u raspodelu lekova. Priče su strašne. Nijedan doktor nije obišao ovo selo otkako se poplava povukla. Nedostaje insulina, tableta protiv visokog pritiska, no ljudi najviše traže ono najosnovnije – paracetamol, kafetin ili negi drugi analgetik, vitamin C. Žene posebno traže tablete za želudac. Kažu boli ih stomak iz raznih razloga, bol ne jenjava i čini ih nervoznim.

Čovek u čijoj kući radimo, priča kako se rasplakao pred kamerama, i kako može da zaplače svaki čas, da mu nije lekova koje mu žena „podmetne“ ujutro. I žena govori kako bez apaurina ujutru ne bi mogla da funkcioniše.

Svi pominju seoske rasprave i svađe, ne sa optužujućim tonom prema drugima, već kao konstataciju da priča sa solidarnošću nije baš tako svetla kako izgleda u mnogim patetičnim izveštajima sa terena. Kroz priču dolazimo i do famozne priče o „bratstvu i jedinstvu“, i čujemo priču da je ovo povratničko selo u Republici Srpskoj, pretežno naseljeno Bošnjacima, evakuisalo nekoliko Srba iz „njihovog“ Pridjela.

Zahvalnost je očigledna, ali i nagomilano nepoverenje i strah. Neće jedna nevolja lako izbrisati nagomilane traume, sećanja na rat, i još dugo će, uviđamo, postojati „naše“ i „njihovo“, „mi“ i „oni“. Kiša je pala taman da malo spere prašinu, dan je na izmaku i mi se pozdravljamo sa ljudima i, naravno, dogovaramo još jedno roštiljanje, ali ovog puta i harmoniku i rakiju.

Mrtve ozbiljne odlučujemo da se u našem paketu za sledeću akciju nađe i gajba piva. Dušebrižnici nek’ osuđuju i brinu o drugim stvarima, mi ćemo da mislimo i na ono što život, makar lažno i privemeno, učini lakšim.

U selu su žestoko stradale i biljke i životinje. Priče o psima koje vlasnici nisu uspeli da spasu bukvalno teraju suze na oči, ali u svemu tome ugledamo nekoliko mačaka i par pasa, hranimo ih i mazimo. Put nazad traje skoro pet sati i još jednu tačku upisujemo na imaginarni spisak stvari koje treba misliti i menjati ih na nivou zahtevnijem od direktne pomoći.

Putevi su prezakrčeni, kamion se zaglavio ispod nadvožnjaka. Saobraćaj reguliše jedan policajac u blatu do kolena, u plitkim cipelama. Mi smo imale sreće i prolazimo dalje posle samo 45 minuta čekanja. Prijatelji u kombiju iza nas su ponoć dočekali na toj tački, jer nisu mogli ni napred, ni nazad.

Nakon svega, odlučile smo da sa akcijama nastavimo i dalje, isključivo preko ličnih kontakata i preporuka. Pomoć će još dugo biti potrebna, posebno onima najsiromašnijima, koji su izgubili domove, poslove i sve izvore prihoda u ovim poplavama. Katastrofa je ogolila jednu veću i ozbiljniju katastrofu, a to je potpuno nepostojanje sistema kojim bi u ovim situacijama trebalo da upravlja država i nadležne institucije.

Sa druge strane, nijedan socijalni i politički problem voda nije odnela i valja nam se sa time nositi i boriti se istrajno i bez povlačenja.