Tri perspektive

 

Rodio se Enes. U porodilištu u glavnom gradu. Proveo je nekoliko dana u bolnici s mamom. Jedan dan u inkubatoru, zbog bilirubina. Dobro je, pa odlazi kući. U stan u lepoj ulici, tik iznad čaršije. Raduje se cela porodica. Dolazi familija da ga vidi. Dolaze prijatelji njegovih roditelja. Njegov tata je uspešan u svom poslu sa nekretninama. Mama je poznata slikarka. “Fina gradska raja”. Sada su i roditelji. Uživaju u novim ulogama.

 

 

Kad Enes poraste, ići će u školu u centru grada. Videće kasnije roditelji, “ko zna kakva će situacija biti”, ali bi voleli da ga pošalju na neki koledž u Ameriku, pa kasnije i na studije. Žele najbolje svom detetu. A možda će nastaviti tatin biznis. Ili će biti umetnik, kao mama. Ili će naći svoj put. Podržaće ga koliko god mogu. Imaće i svoj stan Enes, kad poraste, tu, u centru grada, nasleđen od nene ili dede. Moći će uvek da se osloni na svoje roditelje, na njihove prijatelje, na prijatelje koje će steći, i na sebe.

 

 

Rodio se Nikola. U malom porodilištu u jednoj varoši. Zdrav i jak. Nema nikakvih problema pa brzo izlazi iz bolnice. Odlazi kući. U udaljeno planinsko selo, krivudavim makadamskim putem. U malu, ali lepo održavanu kućicu sa dvorištem. Radosni su roditelji. Dobri su ljudi. Vredni. Imaju zemlju, obrađuju je. Žive od toga, nekako. Novca nema, ali hrane uvek ima dovoljno. Ljudi iz sela dolaze na babinje. Familija je rasuta po belom svetu, doći će kad budu dolazili na odmor.

 

 

Kad Nikola poraste ići će u školu, u obližnjem selu. Kad je lepo vreme, ići će peške. Kad nije, tata će ga voziti svojim jugićem. Pomagaće Nikola roditeljima čim stasa za to. Radiće sa njima u polju. Ići će Nikola i u srednju školu, u onoj varoši. Ako Bog da, upisaće i neki fakultet u velikom gradu. Stanovaće kod rođaka. Čekaće na stanici torbe sa hranom koje će mu slati. Žele oni da on ostane, da nasledi imanje i sačuva ognjište. Da ih dočuva kad budu stari i bolesni... Ali vide da u selu 'leba nema. Žele mu dobro, pa će svaki dinar poslati njemu, da ima i da mu se nađe. Završiće fakultet, nadaju se, zaposliće se, pa će i on njima pomagati pod stare dane. Moraće Nikola da se osloni na sebe, moraće da stekne prijatelje, da bude uporan i da ne posustaje. Trudiće se Nikola da uspe, jer želi bolji život od onog koji ima. 

 

 

Rodio se Omer. U porodilištu u velikom gradu. Tata i mama ga odnose kući. U oronulu, polusrušenu kućicu od kartona i lima. U “nehigijenskom naselju”. Radosni su roditelji. Proslavljaju s komšijama, Romima. Takođe privremeno naseljenim tamo. Tata radi, svaki dan, sakuplja stari karton i sekundarne sirovine po gradu. Mama prodaje čarape na pijaci, na kartonskoj kutiji. Čekaju da dobiju obećanu pomoć od države.

 

 

Kad Omer poraste, ići će u osnovnu školu. Ako je učiteljica senzibilisana, potrudiće se da ga “integriše” u odeljenje. Ako ima sreće, sedeće s nekim detetom čijim će roditeljima to biti ok. Ako ima sreće, neće ga zvati “Cigo”, nego po imenu. Učiće, Omer, o istoriji, piscima, jeziku i kulturi ostale dece. Učiće i ostali đaci, o Romima, o njihovoj istoriji i kulturi, jednu lekciju, za osam godina. Pomagaće Omer svom tati u sakupljanju papira. Voziće se s njim na motoru s prikolicom. Ako Omer ne posustane, ako bude uporan, ako se ne obazire na mnogo stvari, upisaće i srednju školu. I vraćaće se svaki dan kući. I gledaće čime se bave njegovi roditelji, komšije, rođaci. I nigde neće videti ljude koji rade u kancelarijama, niti umetnike, niti poslovne ljude. I završiće školu Omer. I javiće se na oglas za posao. I imaće iste kvalifikacije kao i neko drugi. Isti broj poena. Ali neće dobiti posao. Pet puta tako. I onda će krenuti s tatom, na motoru s prikolicom.

 

 

Na isti dan, u istoj zemlji, rodila su se tri dečaka. Pred njima je život, i niko ne zna kako će izgledati to što ih čeka. Ali će mnoge stvari uticati na njihov osećaj perspektive. Na osećaj da mogu uspeti. Da mogu promeniti perspektivu. A te stvari okolo, one koje utiču, imaju veze sa svima nama. Ne kreiraju svoj svet samo njih trojica. Kreiramo ga i održavamo svi mi.